Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost
=
СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.
Фрушке Горе“ По мађарској расправи | проФесора Алексе В. Поповића прерадио Марко Кречаревић. Добра је замисао била професора Кречаревића на српском језику изнети тај стручни рад вреднога и даровитог, и за науку нашу прерано преминулог Алексе В. Поповића, тим пре, што је и он сам као стручњак геолог на првом месту позван, да настави рад предходника свог на катедри новосадске ерпске велике гимназије.
На шестом је месту „Господин човек“, слиод Стевана В. Поповића. Та слика показује по ново све оно што је добро и што није у писању Поповићевом. У својој оцени на приповетке От, В. Поповића у 121. свесци Летописа од год. 1880., рекао сам да је почетку обрађена сва пажња, већа него свему осталом, и да је тако, као конзеквенција, постало оно што је споредно главним, а оно што је главно споредним. И о „Господину човеку“ може се рећи то исто. Гледајмо почетак, како је разведен на широко, а гледајмо право језгро, у којој се баш хоће да истакне главна тенденција те слике, како је онако овлаш, тек само неким потезима изведено. До душе, ти су потези оштрим маркирани, тако, да свагда згоде у нишан, и да ни најмање не дају маха сумњи у оно што је писац хтео рећи. Као и у споменутој оцени својој, тако велим писцу и сад, да ради „е мало већим — стрплењем“.
ка из српскога живота
На седмом је месту „Књижевност“ и ту је стављена критика дра Јована Туромана на „ЖКивоте и дела великих људи из свих народа“, сабрао и уредио М. Ђ. Милићевић. Критика тог врлог научењака заслужује нашу највећу пажњу; прво већ с тога, што ју је написао баш др. Туроман, друго с тога што је оцењена једна врста рада М. Ђ. Милићевића.
На осмом је месту „извод из записника књижевног одбора и одељења године 1817.“
Као што се види, садржај је обилани пун научне важине. С наше стране нек је Летопис српској публици топло препоручен.
М. С—.
Певанија Змај Јована Јовановића. 113даје српска књижара браће М. Поповића, у Новом Саду 1881, српска штампарија дра Свет. Милетића. Свеска девета 4. стр. 5183—2576.
Ово је претпоследња свеска певања Зма-
јевога што је намењено да уђе у ову збирку. |
Да је у нас среће као у други људи, данас би ваљало да се приређује већи друго издање ових најлешших цветова наше уметничке лирике. У нас се и ово прво отеже готово у недоглед. Није вајде тајати што је у свакога на усти, да овако спор начин издавања убија
у читалачкој публики сву вољу да се прет- |
> | - а | плађује на ову и оваке књиге; јер се ужива- | ње раздроби па га напослетку замени сасвим |
други осећај.
Ми не помињемо ово да чинимо прекора
икоме, само смо дужни да поменемо ово у ин-
тересу саме књижевности: јер смо ради да то- |
га не бива више у нас. Код овакога рада сви смо у штети и публика и писац и издавач, Уздајмо се да ће бар десета као последња
свеска изаћи одмат пли бар што скорије иза |
ове, да једном добијемо јасан преглед тридесетогодишњега певања Змајевога.
Како се збирка приближује своме крају, то се иу овој свесци попуњују поједини ранији одељци.
Осим неколиких песама пригодница што |
су допуна дотичном одељку у осмој свесци.,
доноси нам ова наставак одељка М-ог неко-
песму: ЈУ оче Божића — једну од најлепших изворних песама песникових.
У наставку одељка УЈ-ог има 49 песме веће и мање, изворне и лрепеване. Песме су ове махом тумористичке а зна се да нашем Змају нема равна у хумору. У овако великом броју на једном месту читаће се ове песме у ово суморно доба са великим уживањем У наставку Х-ог одељка имаде 27 песама што је — „чика Јова-дмај“ разним пригодама спевао српској деци. Ако и коме се може данас завидети, то се може зивидети српској деци, којој тако вољно и обилно пева први српски песник. У свима светским литературама нема овоме равне појаве, да је коме гласовитоме песнику тако омилело, да пева деци као што је то омилело нашем Змају.
Литераран историк који би у то име упоредио што се ових пет задњих година певало по евету да се у младом нараштају свију народа пробуди љубав к врлини, да се сеје у лакој примамљивој одећи здрава поука — тај би признао, да наша књижевност намењена за децу има у Омајевим песмама бесцен-блато од те врсте, што та данас нема такогта ниједна друга књижевност посетце.
Ма да је Змај леп број ових песама препевао те пресадио из туђе књижевности у нашу — ипак имаде он у овој врети песама које су у његовом препеву много лешше и дивније но што су им подлиници а друго његови оригинали надмашују свешто досада од оте руке има у дечијој књижевности највећих народа,
Певајући деци уме Змај да генијалном интуитициом загледи своме предмету у језгро, да га прилагоди дечијем схватању, да га прелије чаром истинске поезије, да га зачини тако Финим и лаким хумором — да свако дечије срце мора да заигра од милине кад чита „чика-Јовину песму“.
Ми смо имали стотину прилике где смо овај ефект проучавали на српској деци само нас боли, што смо свакад морали таким приликама да зажалимо, што чика Јовин лист „Невен“ кога је он створио и пише српској деци, који је оотата ризница овиг песама није први лист кога држи свака српска кућа у којој има деце.
Куд би ми данас били да се пре педесет година тако почело радити на нашој књижевности за децуг Овај низ песама је право еванђелије за нашу децу и неће потрајати још за дуго, а ова горушичина зрна на плодном земљишту — у меким и примљивим срцима српске деце — донеће обилна плода. Тај би плод био далеко обилнији, да је у многих немарних српеких родитеља само хиљадити део оне љубави према својој деци, којом љубављу | предише срце песника који ствара ове песме,
Ако поменемо, да је штампа ове свеске лепа и чиста — онда смо навели по дужности својој све, што је препоручује пажњи наше читалачке публике. ба ВА.
а а Е-- |
Манастир Раваница у Србији. Џо нацрту проф. Отеве Тодоровића.
„Раваница, 2 сата па исток од ћуприје, крај воде Раванице или Равана, као што се зове у песми, задужбина Цара Лазара коју он подиже године 1881. посветивши је Спасову дану.
За постање Раванице народна песма даје велику заслугу Царици Милици, жени Лазаревој. С ђенијем предвиђења који је толико бо-
лицину озбиљних песама а међу њима дивну !годан женској природи, она, у обиљу свакога,
4 | %
царскога блата, подсећа крунисанога мужа. свога да помисли шта ода шта бива, да се. сети шта ће њему бити до послетка. Она би рада била да он створи што трајно, што ако се може –- вечито у земљи својој. Она. му ређа све оне светле тачке које су већ давно славиле имена многих Немањића дајући. народу српском Вид а поуку, и васпитање у духу јеванђеља. Рада би била да и он себи задужбину начини, јер у противном случају вели, не ће им пристати блато
„Ни за здравље, ни за нашу душу,
А ни нама, пи коме нашему.“
Цар осети сву истину Миличина прекора.
па рекне: „Хоћу градит цркву Раваницу У Ресави крај воде Равана; 5 7 Имам блата колико ми драто, = Ударићу темељ од олова, 55 Ша ћу цркви саградити платна, Саградићу од сребра бијела, Покрићу је жеженијем златом, Поднизати дробнијем бисером Попуњати драгијем камењем.“ (ва господа на ноге устала, И часно се Кнезу поклопила: „Гради, Кнеже. биће ти за душу, И за здравље Високом Стевашу.“
Милош, који је увек гледао најпре да на– ђе истину, да позна што је по себи добро, па, да га похвали, не похита да изјави владаоцу своје одобравање. |
Кнез опази Милошево ћутање, и позове га. да и он каже шта мисли.
Милош се одзове тај час. Шоменувши све несреће које су баш тада претиле Србији, и због којих није било путно расипати толико своје благо; напротив, верујући у већу трајашност камена и у вечитост идеје, светује Кнезу :
„Да копамо мермера камена, Да градимо пркву од камена. И Турци ће царство преузети, И наше ће задужбине служит Од вијека до суда Божјега.“
И ако је Милошев савет био цару по вољи, опет је, по сведочанству летописца, „прква. Раваница сва била ишарана златом и обога–
| ћена судима сребрним и позлаћеним.“ Царски
ктитор њезин набавио јој је све што јој треба. искићено бисером и драгим камењем. „Около је Раваница била ограђена градом и са седам. кула утврђена.“ ·
Тело Св. Цара Лазара, кад је пренесено. из Косова, положено је било у Раваници. Одатле су га пренели духовници 1688 у СентАндреју више Будима. Отуд су га вратили у Фрушку Гору, и ту су обновили стари манастир Врдник, назвали га Новом Раваницом, и у њему положили Цара-мученика где почива и данае.
Раваница је горела 1898; а 1488 заузео ју је Цар Мурат кад и град Борач, у Гружи.“
Толико нам прича о Раваници 4. Ђ. Ми-
| личевић у својој књизи „Србија.“
Ф. Каниц, који је описао Раваницу у своме спису „Византијски споменици по Србији“ (срп= ски од А. Сандића) вели да на зидинама од, градића кога су Турци порушили има трага. од слика по дувару, одакле се види како је светло био украшен тај градић. |
За цркву вели Каниц, да се на њојзи мало види од западнога умешаја у плану и зидању_„Здање ово у своме правилном м угођеном саставу морало је некада прекрасно изгледати_ А данас је на њему којекаквим понављањем преиначено и прерушено, и напретку у део пада да по времену све дојако понављано поруши. О тога здање ово неизгледа данас онако лепо као што је изгледало кад је грађено, већ је обељено кречом, прекрасни накити сасвим су замазани, а вратник као и еви остали укра-
| си на прочељу без поштовања древности по-
вађени су одатле па разлупани и узидани на. призиданој припрати, која је онако красно старинско прочеље сасвим наружила. Особито су лепо и угодно изведена она четири мала. кубета, која су око великога.“
Од украса ваља нам споменути ону велику прозор-ружу на старом прочељу — што се види и на нашој слици. |
У ризници манастирској чувају се два еванђелија, један путир пи две повеље од рус“ кога цара Петра великог и царице Катарине
|и неколико вештих резотина од дрвета које
су калуђери радили.
Као обновитељи Раванице уписани су на. посебним плочама римски ћесар Карло 1, Карађорђе и Кнез Милош.