Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost
СРПОКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.
45
како ће се Ненад одмах сутра дан окретати око тебе као бесан. Та Зорка да је све златна па — ал ћут! Ево је где иде. Да нас како не чује. А У том се помолила и Зорка са котлом на "глави, Кад је видла своје друге, застала је мало. Зна да им је крива, јер је Славни преотела Ненада, па се боји да не буде речи. ___Другарице дигоше котлове на обрамице и одоше другом стазом свака о себи. Л.
Баса Живановић бивши секретар српског државпог савета.
Дана 3-ћег јуна 1881. умрљо је у Београду човек ретких врлина: племенита, нежна срца, чиста као злато значаја, тихе, скромне нарави, добар као добар дан у години, нежан и веран муж и брижљив домаћин, жарки родољуб и па"триота на делу. То је био Васа Живановић секретар српскога држав. савета. Умро је да сијне то сјајнијом светлошћу, да ускрене и да уђе у редове српских бесмртника као добротвор српскога народа.
Васа Живановић завештао је опоруком својом од 29. маја 1876. писаној у Неготини све имање, што су за живота свога стекли мн он п његова честита и-родољубива жена Јелка а то је до 5000 дуната на просвету српскога народа.
У својој опоруди наручује Васа Живановић своје имање овако:
„Да од прихода нашета имања палил драга отаџбина Србија издржава добре ђаке, од њитове осме године возрасга пи“ на више ч да и уранијимо тодинама издржава у Србији а доџније у Русији, Германији и Фритцујској пе спрема за добре свештенике (лирскога и монашкога реда) лекаре, тирурте, апотекаре, војтике “ дитломпзте. Оваки Ђаци носиће назив: „Питомци Васе Ри-
зановића и његове супруге Јелке“ — а узимаћв |
са искључиво из мога а њеног рода, пашит кумова и пријатеља, међу које спадају сви они који су моји пколски другови били и то само Срби. Но ако би Србин, наш то овом акту будући питомац, грађанин стране драсаве био, дужан ће бити, дт у своја време узме отпуст из страног поданства и постане грађанин Србије, на што. се родитељи таквит ђака, ако су ови малолетни, 00везати имају.“
. | Као што честити покојник нема ни он ни
жена му никога од крвнога рода, то ће бити учесником ове његове задужбине огромни део српскога народа и с ову и с ону стране Саве,
Покојник је наредио, да након његове смрти рукује целим имањем његова жена Јелка „као паметна и добра газдарица“ а после ње „министар просвете наше драге Србије.“
Ми ћемо другом приликом изложити опширније живот и рад овога реткога човека и великога српскога родољуба; овде ћемо прибетежити само неке податке, пуштајући да племеншто дело његово буде најречитији споменик његовога примернога живота.
Васа Живановић родио се 27 јан. 1882. у Вршцу и умрђо је у најлешшим годинама не навршив ни 50 година, после јаке прохладе у Београду. Отац му се звао Јован, а мати Роксанда а припадали су реду трговачком. еновној науци учио сеу месту свога рођења, по том гимназијској у Араду, Сегедину, Темишвару где је свршио 6-ти разр. На наукама помагао га је његов стриц Тедеон „Живановић игуман Месићки, јер је Васа био рано остао без родитеља. Овршивши гимназију остане без томоћи, јер му умре и стриц, пређе у Београд где ступи у лицеј и изучи у њему Филозофију и права. Другови су му били у наукама Владимир Јовановић бивши министар Финансија и Јосиф Шецић садањи начелник министарства просвете. Науке је своје наставио као питомац рускога цара Николе у Петротраду, али тамо није могао више од две године да издржи оштру руску климу. Осим «стручних правних наука научио је Васа Жи-
вановић језике руски, мађарски, румунски, немачки и Француски.
Кад се Васа Живановић вратио из Русије установио се у то доба први пут телеграф у Србији; он изучи телеграфски курз и био је својим образовањем један од најбољих првих српских телеграфиста. Увређен неком неправдом иступи за неко време из државне службе и служио је две године дана као секретар у прускоме конзулату у Београду. Године 1859. позове га кнез Милош у своју канцеларију и пошље га након “ месеци за секретара српскога посланства у Букурешт, где је био 16 година дана. Године 1876 врати се у Србију као начелник крајинскога округа. За време првога рата учинио је покојник својој отаџбини на томе месту врло великих услуга. Не само да је често са опасношћу живота претурао преко Дунава ратну опрему, прихватао руске добровољце, бранио свој округ од упада Черкеза, но је главне заповеднике увек тачно извештавао шта све смера непријатељ преко Тимока а кад је турека сила продрла у тај крај, знао је он склонити ерпеску нејач од њезине обести. За све те велике заслуге носио је честити патриота овај једину награду у својој родољубивој души.
После првога рата оболи му жена Јелка, коју је од 1859 узео и до смрти своје непзмерно љубио. За њезину љубав тражио је премештај у Београд и ту постане други секретар хржав. савета у којој служби га је након 2', године затекла нагла смрт.
Још ћемо прибележити као редак знак жаркога родољубља покојниковога, да је својој отаџбини осим што му се одбијало као чиновнику поклонио од добре воље 150 дуката.
Врли покојник овај био је редак пријатељ наше народне уметности. Знамо да је за време рата народно позориште било у кризи баш са
новчане оскудице. У то тешко доба позајмио |
је покојник на прву реч одборника Јована Бошковића позорпшту 8300 дуката без пкакве камате, те му тако рећи том племенитом помоћу одржао у оно тешко доба душу.
И за све ово шта траже племените душе Васе и Јелке Живановића 2 Прост и скроман натпис на њиховом гробу: „Овде леже кости Васе
„Кивановића родом из Вршца ти његове супруге
Јелке који су симо за Српство живили“ Њихов времени споменик претрајаће пле-
менито дело њихово, јер је оно задахнуто
жарким родољубљем душа њихових. 6,81.
А = = = пе Не А е о л = << оче еф =» 46 === 772 |УОЗОСОЕУО не еј Ба
Летопис Матице Српске. Уређује А. Хаџић. Књига 126. 1881. свеска друга.
[|
У Новоме Саду 1881. 8-на; стр. 171.
Цена 70 нов.
Летопису уссваке године
Од кад је решено, да се у тупи места и забави, и да се издају по четир свеске, пошао је тај часопис путем еврочских теупе-а у којима се равно негује и научна и лепа књижевност. Тај нови правац Летописа правда се и сам, јер њему, као органу једног књижевног друштва, које за белетристична дела тако исто расписује награде као и за научна, спада свакако у делокруг, израза дати књижевном раду том. Да би се пак главно начело Матичина рада и пак обележило, Летопис на првом месту свом свагда научан чланак а не забаван, као што га доносе остали теуце-и, које покрећу
доноси
поједини уредници и издавачи. Тако је целе 1880. године на првом месту била епохална расправа „Оенова лепоте у свету“ од дра Лазе Костића, а у првој овогодишњој свесци био је чланак „Грчка и српска књижевност“ од проф. Васе Вујића.
И ова свеска доноси, ако и не строго научан чланак, а оно п пак студију, која са сво-
је важности по развитак културног напретка, нашег, сваког заинтересовати може. Та је студија „Манојло Јантовић“, биогратеко-књижевна, слика од Борђа Рајковића. У тој је слици писац изнео на занимљив начин оне тегобе, што је имао научењак Манојло Јанковић око подизања прве српске штампарије у Новоме Саду.
Други је чланак „Звоно“ од Ф. Шилера, у преводу Николе Косановића. Радујемо се, што је тај превод једног српског свештеника најбољи од свију досадашњих. Ко Шилера, у опште, ко ма ког великог песника хоће да преводи, мора имати и сам песничка дара, јер само тако је у стању, да га схвати и да га на свом језику изнесе. Угледа ради износимо ево одломак тог Косановићевог превода, и то оно место, у ком се описује пожар:
Јој! кад она стеге збаци
И валовит отме скок.
Па сукћући по сокаци
Бљује жаром плама свог!
Јер стихије мрко глају
Људске руке што стварају.
Са пебеса
Китва струји,
Пљусак хуји;
Сјева, сикће огњен зрак
Кроз облак.
Шта то звони сад у ноћ! —
У помоћ!
Ка' од крви
Рудп зрак;
Ал то није зорин зпаЕ!
Шта свјет врви
Путем тпм2
Та гле дим>
Јој! прштећи плам се диже
Ка помаман широм сиже
Дугим шором куће лиже.
Зрака пече — све сијече
Даска праска, трека прска,
Рог прегоре, кров се емрска.
Отолаш клече, окпа звече,
Дјеца дрече. мајке јече,
А живинчад љишти
Из сурвипне пишти.
Народ трчи, вуче, зија.
Ко' дап бјели ноћ се сија.
Врједце руке што гол могу
То помогу —
Лети кабо, млазе бљује.
Пожар водом запљускује.
Ал' се вијар ето чује.
Ђе звпждећи тражи жар.
Плану богме и амбар:
Свати пламен суву влат
Сувих греда у прлад:
Баш к'о да је наумпо
Садрјет земљи терет спак
Па одвући у облаБ,
До нзаба се он упшо
Торостасан п ужасап.
(лабе чојку силе, вишње побједпле.
Па скрштених руку. своју гледа муку,
Како плапу — па пропану.
И такав је сав превод, достојан великог немачког песника. Трећи је чланак „Манастир Грабовац у
будимској епартији“ од Владимира Красића. У
| њему се описује та српска богомоља, и то на
тако леп начин, пун песничког полета, изврсним стилом и оном јасноћом, која Красићевим списима таку вредност даје. За иста крајње је време, да се на српеке манастире у лустро-Угарској обрати већа пажња него до сад.
Четврти је чланак „Паша, новија лирика“ ТУ., од Стевана В. Поповића. То је наставак повеће студије око наших новијих лирских производа. У овоме одељку говори се о песмама Мите Поповића, и о једном делу песама Душана Рогића. У кратким маркираним потезима карактерише писац та два песника наша, из носећи свагда одломке од песама њихових као потврду својој пресуди. Тај је начин згодан јер нам обраћа пажњу како на врлине, тако и на мане тих песника, те тако објашњује манир и тенденцију њихову.
Пети је чланак „О геолошким одношајиме
|| |