Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

– ~,

| | |

2 Илу С РРОВАНЕ НОВИНЕ.

хтео да изучи свом занату „татино дете“ (доцније је рекао да се зове Огњан). |в Али то није ишло. Иначе вредно момче гледало је непрестано у ватру или је сањалички бленуо у усијано гвожђе, место даје брзо скочио те живо ударао по њему: „Момче, гвожђе се кује док је вруће!“ рекао је ковач, па му онда рече да по. тражи среће на другом месту.

Огњан дође у неку газдачку кућу. Ту је ваљано и окретно радио у пољу иу врту, али у вече кад би други момци по белу шврљали, шалили се и са девојанама пребанали, седио је Огњан крај огњишта,

па је гледао у ватру.

„Огњане,“ рече му једном госа „што ти увек гледаш у ту ватруг Растребси се па буди весео, као п другиг“

Момче погледа госу. „Ја, као зашто да нисам весео, мени је добро!“ поглед се оте опет жару на огњишту, жар је блато светлио, а момак баш није био тужан.

„Само да ми ја знати.

викну госа

„шта се може видити, за име бога ту У |

томе пепелу 2“

Огњан опет диже очи па прозбори: „Ја не знам пмали чега лепшега на свету од ватре.“

Џељак умуче, па се и он загледа у ватру ; мислио је шта да одговори момчету. И на послетку одговори. „Да ниси тако Но и умешан, рекао би човек, да си луд

ТГ сељак се маче од њега. Но Огњан оста крај огњишта и шапуташе: „Сви

ти из реда не знају, ко је запалио ватру. |

Непозната девојано, ја те нећу издати, та ти си тако лепа пи мила као светлост.“

Огњан је био и чио п весео; но почешће би се изгубио у мислима и сновима.

Не знам баш, одакле је дошла, али тек знам, да је дошла па наложила ватру тамо на градини, те се ја, спромах не смрзох. После је отишла, ал незнам, камо. Од оно је доба светлост у мојем оку и

топлота у мојем срцу. Да ми је да ко-

га запиштам, куд се делаг СОлути ми се, да је никад више видети неђу. свеједно ја кад погледам у ватру, као да видим оно лепо девојче.

Ви не можете ни појмпти, каква је то подобност, кад Огњан није могао 0ка скинути са кандила пред иконостасом — чекао је да се и потоње угаси пред иконом.

баш

Једаред се запали нека колеба; јадна |

мати са болним дететом не да изађе из жестоког пламена. Мислило се, нема помоћи. А кад дође Огњан, он јурну весело у ватру па избави спротане.

„То је пророк Данило или — буди бог с нами! крсти) се престрављени свет.

мога од стра

„Та луд је он — и пуст, ни најлепше девојке не гледи, већ само блене у РАЈ о Ишла и моке досадити

баш прави огњен човек.

Огњен човек — Огњан! Кад је чуо та имена, плануо би и зажарио се од божанства; она су га везивала са симво-

лом његове среће.

Чудновати младић постаде све мирнији и тишији; нажно се нешто у њему: он се сав предао давном мену; онако таван и јадан имао је још неку звезду, а у њене је зраке навек гледао. Вршњаци му се смејали, а оних је мануо, па је потражио гдегод ватре. Није било човеку до емеха, јер би се

вре-

| што пружи.“

кувало |

| ше да су знали,

растужио, кад би нашао Огњана на ливади или у шуми, где седи крај ватришта. Седи па гледи у вечиту и чудновату загонетку — у пламен, па се томе тако преда, да све заборави. После се огња. ново око научило на огањ, па кад оде у ливаде, пружи се на траву, па гледа у сунце, ови други предмети што нису налик на пламен ишчезавали су мало по мало испред очију, једва их је које како назирао, па као да су дрхтали у меком сумраку. Најпосле је пламен обузео око огњаново, запалило се, а из њега као да ву севале варнице. И једнога дана, а Огњан ослепио.

(текло се доста људи око њега, рекода ће тако бити. А пре се не нађе никакве до ре душе, да благим жаром свога милостивога срца, утоли не одољиву ватру у срцу болног младића.

Огњан се сада увек нађе пред општинском кућом, па се загледа куда у даљину и миче доникле мутним очима. Био је задоваљан. Никад му се није прохтело, да види ове обичне земаљске предмете, што не светле, а ватра му је и тако — то је сам говорио — увек била пред очима.

„Гле како лепо па јасно данас светли!“ рекао би почешће, па би се задовољно

насмешио. Други пут је опет туробан а мрзовољан, па ће тек кроз зубе — макар и сам

за се— рећи: „Јој, данас је нешто тавна! Ако ли

се угаси2! Огњане, Огњане, ако ли ти ослепиш 2“ Није јадник ни знао, да је ослепио

није зар ни знао, да он не види цвета ни човека, па ни помена одварнице. Око

му је сањало о плам>ном царству, по ко- | | јем је тумарао од мале малоће.

(Сунце је од то доба пуних двадесет година излазило. Тако је једаред бао храм у Петковачт. |

„Огњане“ рече му кмет, кад га је видио на клупи пред опшштинеком кућом

„твој је отац свирао па петковачтој сла- | ' мо се Огњан одомаћио у мирно; и спрем| ној сада њезиној кући.

ви, да одеш сутра тамо, шлт ти когод

„Па не браним“ рече Огњан.

Из јутра на дан славе, смешкао се нешто Огњан. Биће сретан — онај пламен што сија пред његовим отима, врло је светао. Један дечко водио га је до Петковаче, па га тамо код крста оставио

на росној трави, Огњану је и сада било вима — баш као оно пре на градини, ал' сада је чуо где људи мимо њега пролазе, чуо је како се људи разговарају и шале. На њега се јадника није нико ни освртао, сваки је оставио да му удели, кад се

вратп. И евирку је чуо Огњан — мислио |

је да је,то његов отац. Дрхтао је од уз буђења, а пламен му светлуцаше очију необично. Два Фићфирића у Финим капутима прођоше мимо Огњава.

„Гле“ рече један, „ево једног сиротног слепца, ајде, да му штогод уделимо!“ и баци у огњанов шешир нешто потешко.

„Бог вам платио!“ рече Огњан, па стаде пипати по шеширу; „гоеподичићу“ рече затим, „па то је кремен, тиме се лепо искре искрешу,“

Ћифте су се емејале, па одоше у село, тамо их нико није познавао, али се свако склањао испред онако скупоцена одела; свако је гледао њих, а они су то и хтели. Досетке полетише као из ру: кава, и свакоме тржи су умели рећи по нешто шаљиво. Пред окићеним портанс-

испред |

| дао :

ким вратима седила је нека жена па. про ; давала воће. Жена је била још млада тек је мало поружила, пресеку. у „Хеј, викну један Фићеирић, па извади једну јабуку из котарице, „јесуло ове јабуке из оне прашуме, у којој су се твоји родитељи пентрали по дрветима 2“ Воћарка се уплаши. Она се спротица већ научила, да отрпи поруге са ружнога, јој лица, али овде се типало н.езиних ро-

дитеља — то је у срце текнуло. Господи- Њ

чићи хтедоше јабука, али им баба не хтеде продати, већ рече: „А јесте ли ви одлична господо, из оне земље, где и стрводерски синови носе свилене шешире 2“ Вратила им је жао за срамоту, Тог смеја по сајму! знало се да су то „ловрини“ синови из суседног села.

| да тили часак се пзгубише

А воћарка је била горко увређена, узе котарицу па оде. а и не дочека славе.

На крај села спази слепца. (таде за час, па се загледа у бледеи озбиљне му црте; био је тако млад — па несташан! Та овај је тако добар и миран, па неће ни заискати, ако му вама не даш — мислила је она — па извади сребрњак из шпага. Благо му рече: „Опротни слепче шта ћеш туг“

Огњан скочи. Тећ што јој чу гласа, поче око себе пипати. Најзад повика: „девојано, девојано, ти си то ти си ми ватру запалила на градини. О та зна тебе Огњан, види он тебе, добри анђеле! Остан мало код мене, молим те!“

Девојка остави котарицу па га поче стишавати. „Та зар не знаш,“ викао је Огњан а образи му горе од радости — била је јесен, позна јесен, сироче је било на градини, хтело да се мрзне, Тип си дошла па наложила дивну ватру. Та знаш ти то; а онај огањ гори јоши дан данас. “

Воћарка остави спремљени дарак у шпаг: узела је спротног Огњана еобом, па су после на кола отишли у село, та-

(ни живе и дан данас. њој ругали, али она има данас мужа, који је не презире, него јој је његово срце увек отворено. Огњан није проглеали у јасном пламену, којега он гледа а и гледаће га, док ј] жив— у том пламену светкује он сада љубав.

Цуревео — ав —

оце Н Зао 4ђ као 619 агаујеха ЖЕ

| ОСЛО СЕР ЕСВНЕЦЕВ СЛ ЕСЕВ ЕР Ер ерко Ео ЕлиВ сома а О

Сви су се

КЕКОКЕКИКУКРКИКУЖИКИКИЋИКУЕТА СА =

с0 НАРОДНО ЗДРАВЉЕ, | 62 ја стене

МОЈЕ ЈЕ ХРАЧА 38 40835. ТУ. Плућа пи и кожа ка) свадоци 3» храну. (Наставак.)

Јјећ А је наведено, да се те нечиМета живи 0 Слој биљној храни, пра се самим животом, радњом оруђа па отирањем и растварањем оне отрвене органске материје, — и бубрези имају непрестанце посла, морају непрестанце да раде без одмора, дади одржали крв чисту. Ал, кад стане тих нечи“ стоћа, измета отрова повише да се прави, па и с поља да их толико придолази у крв, као

то с месном храном, онда се и млади и јаки бубрези тако напрежу и море, да морају пре

ал очи, да те _ ј