Srpske narodne pjesme. Knj. 2, U kojoj su pjesme junačke najstarije

Ху

Ху

тако и покојнога Васу Поповића, бившега онда главнога кнеза у наији Пожешкој, да би ми се те две песме од Милије препибсале и послале; но ни то ми се не могне учинити. Кад у јесен, 1822. године, на позивање Њиове Светлости дођем опет у Крагујевац, Њиова Светлост, опоменувши се моји устмени и писмени молби, у онај исти час, кад на диванани преда и изиђем и пољубивши Им окут, станем се с Њима поздрављати, дозову из канцеларије свога писара, Лазара Теодоровића (садашњега старешину Српске депутације у Цариграду), и смејући се кажу му: „Лазо! пиши укнезу Васу, даје дошао Вук, него и он одма нек уиде амо, и старца Милију жива нека доведе или „мртва нека донесе, а нека уреди, ко ће му код »куће, место њега, радити, док се он одовуд враути.< После неколико дана дође кнез Васа и доведе старца Милију. Али кад се с Милијом састанем, онда ми се тек радост окрене на нову тегобу и муку: не само што он, као и остали готово сви певачи (који су само певачи), није знао песме казивати редом, до (само певати; него без ракије“) није тео ни запевати, а како мало 'сркне ракије, он се, и онако, које од ста-

коме му се донесе: него је саспе у чутуру; коју је у јанџику носио, па после певајући припија сваки час помало. Ко се год деси код њега, он му наздрави, кад оће да пије, а пошто се напије, остави чутуру опет у јанџик, не пруживши је никоме. Кад би га ко онда запитао. каква је ракија, он је имао обичај стресавши се и намртодивши одговорити: „Зла, синко, и „трдна, не море грђа бити; не дао ти је Бог пити!“

7) Он није имао обичаја, пити ракију из онога суда, у