Srpske narodne pjesme. Knj. 2, U kojoj su pjesme junačke najstarije

На тврду их вјеру домамио, Турио их на дно у тавницу: Једно бјеше Вуксан од Роваца, Друго бјеше Лијеш од Пипера, Треће бјеше Селак Васојевић. Љуто цвиле, јест им за невољу, Сужањетво је њима додијало. Још бесједи Вуксан од Роваца: „Браћо моја, љубимна дружино ! „Ми хоћемо овђе изгинути; „Шта је коме данас најжалије '“ Вели тако Лијеш од Пипера: „Мене, браћо, јесте најжалије: „Скоро сам се јунак оженио, „Остаде ми у двору љубовца „Ни љубљена, нити милована „Ни карана, нити сјетована; „То је мене сада најжалије.“ Вели тако Селак Васојевић: „Мене, браћо, јесте најжалије: »Осташе ми двори и тимари, „И још пусто небројено благо, » У планини хиљада оваца;

» Остаде ми саморана мајка

„И сестрица без братске заклетве,

„Да кукају, како кукавице, » У мојему двору бијеломе.“ Ал бесједи Вуксан од Роваца: „Ала, браћо, рђава. јунаштва ! » И ја имам дворе и тимаре, „И у двору остарилу мајку, „Вјерну љубу скоро доведену

сл