Srpske narodne pjesme. Knj. 3, U kojoj su pjesme junačke srednjijeh vremena

500

Препаде се челебија Јово, Препаде се материне хране, Јади поћи, а горе не поћи,

Па он оде својом милом мајком. Писну Мара као змија љута,

И заплака, до неба се чује: „Јаох, Јово, моја рано љута! „Окиде ми срце у њедрима, ујао, Јово, моје несуђење ! „Како ће те Мара прегорјети ! „Благо оној, која ће те љубит ! „ја за тобом чезнут и уздисат, » Ове плачући тебе спомињалти.“ Кад је Јово двору долазио,

И кад било вечер по вечери,

И кад дође вакат од ложнице, Двоје младо у чардак сведоше. Ал' да видиш челебије Јова,

Ни што ије, ни што јунак пије, Но уздише и сузе прољева. Тјешила га љуба несуђена, Тјешила га, те му говорила: „Што је, Јово, моје миловање, »Те ти рониш сузе низ образе: „ Ал' т није по ћуди ђевојка, „Али су ме тебе омразили, „Али су те чаром зачарали 7“ Проговара челебија Јово: „Дик, ђевојка, са лишца дувака, »Да те видим једном за увијек.“ Диже цура дувак позлаћени, _ Сину лишце ка' на гори сунце,

>