Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme

о, А на добре коње посједаше, Отидоше лугом и ћенаром, По планинам' и брда каменим. Куд год ишли, у планину сишли. Кад је био зелену језеру, Код језера угледа јелику, Како га је слуга сјетовала. Околише зелено језеро, Упазише китну Анђелију И Милоша ђе код Анђе спава, Јарко њега огријало сунце, Упрло му токам у прсима, Сва се гора од тока засјала, Па се Турци поближе привукли, Опази их нејачак Тодоре, Најмлађи син Милоша чобана, Па казује својој старој мајци: „Мајко моја, дуго јадна била! „Ен' одонуд силе од Турака, „Пред њима је Новљанин Алија, „Изгубиће мојега бабајка.“ Анђа Тоша мукли замукује: „Муч' не лудуј, мој Тодоре сине, „Шједи, сине, доље код матере, „Они нису Турци ни ајдуци, „Него ј оно бабов побратиме, „Иду Турци к Милош-чобанину „Да 'но ладно испијају вино.“ Опет дете својој мајци виче: „Није, мајко, живота ми твога, „Но су оно Турци душманини, „Пробудимо нашег ранитеља.“

«

150

160

170