Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme

Не хоћаше, или не могаше,

Е на њему лед и снијег бјеше.

А да видиш ђетета Јована, 305 (0 камену д'јете обиснуло,

Неће ли се камен растворити,

Али њега како научити,

Не умије кланцем проз планину,

Ал' му камен зборит' не хоћаше. 310 Но каде се њему досадило, Од камена бјеше обрнуло, Па отиде у буково шушње, Па он пови своју милу секу.

Тако му је Бог удијелио, 315 Те ђевојку санак преварио,

Па се опет на камен поврну.

Колико се баба ужелио,

На камен га санак преварио.

Кад се дите од сна разабрало, 32() Ал' се ведро небо изведрило.

Дало му се нешто послушати,

Али стоји јека уз планине,

Ето иде буљумбаша Мујо

На његова дебела ђогина, 325 Собом води удовицу младу,

И он гони трп товара блага.

Но у срце дите помислило

Да причека буљумбашу Мују.

Тако му је Бог удијелио, 330 Трољетна га гроја уватила,

Па он паде у долину главом.

Кад је дите главу подигнуло,

Ал' се Туре близо примакнуло,