Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena

7

И уведе сву своју дружину.

На пећину Турци навалише, Навукоше сламу и сијено,

И пећини врата затворише, Упалише сламу и сијено,

Напуни се камена пећина

Од црнога дима жестокога, Јунацима очи попрскаше, Дозивају војводу Јакова:

» 0 Јакове, наш српски витеже ! „Не можемо муке подносити, »Изидимо на поље Граховско, »Да ни Турци посијеку главу, „јуначки је боље погинути

„Но оваке муке подносити, „Свакојако овђен умријесмо.“ Јаков се је тешко узмучио,

Па војвода из пећине вика,

А дозива пред пећином Турке: »„Упитајте пашу Дервиш-пашу, „Хоће ли ме на вјеру пуштити, »Да ми моју посијече главу, „На поклон му моја добра глава, уДа ми пушта четрдест момаках, „Да слободно иду уз планину, уда им Турци не сијеку главе,

» И да пушти Живка, брата мога, » И мојега јединога сина,

„Мене паша нека с'јече главу, „Тек да пушти дружину осталу. Добро му се паша посилио, Стотину му вјера задаваше,

1880

1885

1890

1895

1900

1905

1910