Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena

528

Да никога изгубити неће:

„А ни тебе, војвода Јакове, „его ћу ти живот опростити,“ Шарене су вјере у Тураках:

Нека, браћо, сваки Србин знаде,

Ко

би ову пјесму проучио,

Ко је Србин и српска имена,

И ко знаде ц'јенити поштење, И кога је родила Српкиња, Нигда није вјере у Тураках.

Тадер Јаков с друштвом излазио,

А га врло Турци прифатише, И Јакову руке савезаше

И његове четрдест момаках,

Доведоше паши под шатором,

Такву паша заповијед даде, Те му Живка брата посјекоше, А Јакову муке ударише,

На,

муке му живот извадише,

И витезу Поповићу Вуку, Јошт остале седам осам другах,

Но

их редом бројит' не умијем,

А остале вежу у синџире, Поведоше у граду Мостару. Баш погибе војвода Јакове, Који бјеше витез од старине,

Не Не Су Он Ни Не

ваља му Андрија сердару, ваља му, ема чуда није, његове Цуца пет стотинах не мога' Турке потиснути од куле Турке одвојити, кривим га, драги побратиме !

1945

1920

1925

1930

1935