Srpski književni glasnik

ЗА ИКОНОМ. 99

Бела брада чича Ивана помаља се на прозору:

— Примаш ли богомољце или псег

— Познате само, пријане, познате... зато што су код нас сва места заузета.

· — Шта, ниси познаог Обогатићеш се, Андреја Ивановићу; обогатити.. Дед, улази у кућу.

За столом седи већ неколико људи, све чистији гости.. Жене у варошким мештанским хаљинама, а људи у капутима, по пзгледу, занатлије. Домаћин тек што диже један самовар и донесе други. Богомољци су пили свој чај, само је свако друштво добијало чајник на расположење

Ја се извалих на клупу и наслоних леђима на зид. Нити ми се торба скидала, нити ми се милило кренути се с места. Некакво уживање особите врсте свега ме је обузело, јер и ако уморени удови штрецају, цело тело осећа мир и одмор. Андреја Ивановић свуче се, одреши торбу па чак и чизме изу.

— А где ћеш нам дати да спавамог -— упита Домаћина. Чича Иван, леп старац, благе нарави и старачки лукавог лица, замишљено гочеша се иза врата.

— Не знам управо. Разма ако не у шупџу. Шупа је покривена.

— А зашто не би у задњу кућуг

— Њу су путници заузели. Степан Јерофејић, из вароши. Познајете nu ra?

— Главати 7

— јесте!

Андреја Ивановић гурну ме лактом: «То су ови што смо их видели, они безобразници... Требало би их на поље истерати, а ти их у кућу примаш!

Старац забринуто погледа и закашља. Пошто се напише чаја, богомољке и богомољци поустајаше иза стола m одоше из куће. Ја и Андреја Ивановић дохватисемо повеће бреме сена и наместисемо се у шупи, до зида задње куће. Лампа је светлуцала и плашила врапце, који су

~

{