Srpski književni glasnik

Od СРПСКИ КЊИЖЕВНИ AaACMMI.

да попадају под теретом застава, иду у две врете, журећи оне што су пред њима.

— Табанај, табанај! — подвикују сваки час.

Велика раж не да да се свраћа с пута, те емо морали скоро трчати напред. Полицај, који је изашао у сретање, јарачи лепог зекана међу женама и децом. Спрам неба се сагледа ћувик и црни кровови кућа.

Али је још прилично далеко. Ноћ је пала на земљу. Месец се, као сјајан срп, припио изнад црнкастог облачка; изнад поља налегао плавичаст, тајанствен сумрак пун влаге и златали сјаја, који засењује слике предмета. Окрећем се назад и видим да смо далеко измакли литији“. Фењери се поређали долашицом као каква вргца од варница, која се савија, превија и прућа, и по кадкад осветли златну ризу иконе, која се чае помаља из мрака као фоесфорна светлост а час је нестаје у ноћној тмини.

Ево и првих сеоских кућица. За четири сата прошли смо тридесет километара. Торба ми је разглавила леђа, ноге клецају, умор ме савладао да умало не падам.

— А шта ли је с нашом старицом 7 — замишљено пита Андреја Ивановић, кад пролажаемо кроза село, у ком сви прозори бејаху осветљени те се кроз њих виђаху богомољци на одмору и самовари на столовима. Мени у памети изниче стара, погурена бака како тумара по мраку, Сад већ нико више неће узнемирити непотребним сажаљењем њеп добровољни подвиг. Само што раж шапуће наоколо и месец гледа с неба на изнемогли, стари преживели створ...

УП.

— Хоћете чаја7 Свратите к нама!

Андреја Ивановић, не обзирући се на понуде, брзо корача другом крају улице, подаље од цркве. И овде су такође осветљени прозори, виде се по столовима лепо очишћени, сјајни самовари, али народа још нема баш тако МНОГО.

Чича Иване, о, чича Иване!