Srpski književni glasnik

2 Српски Књижевни Гласник.

До мало брод зарину кљуном у пешчину пристаништа. У исти мах забрујаше звона на манастиру. Јурај искочи и остаде на месту, гологлав, у молитви. И веслар, пре но што ће отиснути натраг, поздрави капом чувену «Госпу од Анђела».

Брзим корацима упути. се војник ка улици, која се може назвати главном, зато што имају још две, упоредне али много краће. Куће су све од камена, мрке од старине на један и два боја, са осредњим прозорима и зеленим капцима; мало која да нема и педаљ дворишта, где је стаја за магаре и складиште лозе и трулог ископаног чокоћа, за огрев. Да млади човек беше из каква далека краја, па да га је случај нанео на то острво, морала би га језа обузети, што је село потпуно немо, што нигде не види живе душе, ни од куд не чује људскога гласа, као да је све сељаке куга поморила, као да се димови извијају се опустелих огњишта. Али Јурај није ни свратио пажњу на то, јер је знао да су готово сви његови земљаци на својим баштинама, које су преко мора у селима Ражине и Јадртовац.

Његова. је кућа на крају главне улице. Он дође ко њој с наличја; заобиђе је лаким корацима, и сукоби се с девојчицом од седам осам година, која стајаше на високом наслагају лозе, поврх зида од дворишта. Кад стаде према њој, као да је с неба пао, девојче хтеде викнути. Мрнар шапну «Јоји», стави прет на уста, па рашири руке говорећи:

— Хајд! Скоч! Хоп!

Мала му скочи у наручје. Прекидајући пољунце, Јурај је питаше: «А шта радиш ту на лозју“ А ди је ма»

— Ма је у кужини, одговори Јоји, држећи га за руку и скакућући... А ти си доша! А ја сам скакала озго, јер је Миш река, да ја не емим скокнути!

Јурај је уведе у двориште, говорећи:

— Не ваља с толике висине скакати! То није за дивојчице! А Миш је магарац. кад те на то наговара!.. Хајдемо сад, полако, полако, да се ма зачуди!