Srpski književni glasnik

АИ КО Ијо М. 103

— А што се у свашта пачате, Андреја Ивановићу7 — велим му, а овамо хоћу да пукнем од смеја.

— Таква ми је нарав. Не волим безобразлук.

— Џа сад гледајте шта ћете. Ви ћете повући...

— А шта мислитег Бога ми, то је истина. И ја увек испаднем лудак... Али, нека, пашће шака мени онај трговчић. Видећете, убрисаћу ја њему нос. Памтиће ме.

А после једног тренутка, нагнувши се на уво, прошапута: — А већ ви, Галактаоновићу, у случају чега, не одајте

ме код Матроне Степановне..... Ах, и ово је народ... то јест што је наш народ смешан, то је чудо!... УШ.

Врућина поче освајати. У десет сати икона се опет крете. Ми измакосмо мало напред, али ићи не беше лако: ноге се једва премичу, удови сви штрецају. Но што даље, умора све као да нестајаше. :

По гдегде шумарци нас крише од сунчане прицеке а иначе је свуда наоколо раж у јеку зрења. На понеким местима пут се укрштао с путем каквог. оближњег села, и на тим раекреницама пред «капелицама» стајале сеоске пконице. Покакав гологлав старац седи ту на пригревици уз чанак покривен чистим убрусом. Код сваке такве капелице икона се заустављала п служило молепетво. Том приликом настала би читава граја око иконе: парод наваљује њој да пољуби стакло на ћивоту. Сагнувши се, свет се провлачи испод сргова на које је намештена икона, гњави и гура један другога само да је ближе и да се приолижи икони. Ту на простору код ових капелица гомила се размилела и проредила, па се чини да је и икона ближа и приступачнија. Око ње управо и јесу прави богомољци. ПЏатници, боници, немоћни и неутешни, слегли су се око иконе као жив талас који надима некаква осо0бита. примамљивост. Нико ни на кога пе гледа, нити се осврће на гурање, већ сваки упире погледе у једно место... Потмуле очи, згрчене руке, искривљене грбине, нагрђена