Srpski književni glasnik

110 Српски КњижеВНИ. ГлАСНИК.

Докажимо најпре да ти обрасци помажу, и да су потребни (што је, у осталом, једно исто). Ми ћемо се при том привидно удаљити од предмета; али само привидно. У ствари ми ћемо непрестано бити у њему. Докази које тражимо даће нам поуздану основу за доцније закључке. Боље је дати их одједанпут, сабране уједно, но их гредом понављати за сваку ствар понаособ. У осталом, опи ће бити казани што је могуће збијеније.

Затим ћемо имати да видимо где се ти обрасци могу наћи, и како се за тај посао могу употребити књижевни листови.

Познато је оно раширено мишљење по којем је само у науци могуће користити се ранијим тековинама, а у књижевности и уметности немогуће. Они, вели се, који дођу после Њутона, могу се користити његовим проналасцима, и на стеченом земљишту даље зидати; они, међутим. који дођу после Омира или Софокла не могу се послужити њиховим искуством, нити на њихове новине, усавршавања, и лепоте, надовезивати своје. Међутим, од тога тако раширенога мишљења ишпита није погрешније. Пре свега, већ из тога што књижевност и уметност напредују — упоредите, као један пример, данашњу енглеску књижевност се енглеском књижевношћу пре једанаестога века могло би се извести да се познија доба користе тековинама ранијих. Али основа овоме закључку још је много шира и поузданија. У свима стварима које постоје и које по својој природи могу да се развијају, а немају разлога да пропадну, и дотле док не пропадну, у евима тим стварима — крупним и ситним, вишим и нижим, природе биолошке или пеихолошке, пеихолошке или друштвене напредак се увек врши наслеђивањем стечених особина; шта више, без наследности сваки би органски напредак био напросто немогућ. Тај општи закон мора вредити и за развиће књижевности п уметности. И оне доиста напредују само зато што своје раније тековине могу предати у наслеђе; и обратно, напредујући, доказују да тековине својих ранијих фаза могу завештати потоњим