Srpski književni glasnik

У

ПОВАРЕТА. =: 9

опет све занеми, Јурету подиће језа, сети се евих прича из детињста! Ено се отварају беле гробнице беле Госпе од Анђела и излазе мртви, најпре они скорашњи, који:се . још нису навикли самовању! Ено поварете Марице, која није знала за његову љубав, која је тек почетком те ноћи све дознала, на сад хита к њему да узме претен!.. Пламичак па столу заигра, нешто шкргу у вратницама и Јурета, ужаенут, устаде. Али то је трајало тренутак. Права његова нарав, тежачка и мрнарска снага надвладала тре-

нутпу слабост, и он, оборив главу, изговори розарије за покој поварети.

Па онда седе и спусти главу на прекрштене руке. Заспа...

Луца, као увек, прва на ногама, затече га тако. Она наложи ватру и скува каву, па је стави пред њега и гурну га. Младић се исправи и загледа се у матер сањиво, несвесно. Најпосле извади своју лепу, нову, металпу дувањару, сави мало дувана у хартијцу, и поче сркутати и пушити.

Мати сеђаше према њему, оборених очију, куцкајући претима по столу.

— Ма, ја дунас нећу излазити! поче он.

— Ни у црикву“ запита она, не дижући очију.

— Никуд! Ја ћу лећи у камарицу, а ти ћеш рећи, да сам болестан.

— То је грих!.. Ја сам ништо сањала, мало приј него шта сам устала, у зору, кад је сан од бога.

Доиста је Луца чекала, да је син запита, шта јој се то наговестило, па кад не чу његова гласа, она, еве оним изразом, оборених очију настави нижим гласом.

— Сањала сам њу — поварету! Дошла ми је у кућу кад сам била сама, у сумраку! Дошла је, поварета, блида и плачна, са отекнутом и увијеном руком. И одвела ме на поњистру (прозор), и здравом руком показа ми море и на њему велик брод, и на броду бија си само ти! И она, поварета, плачући рече: «Ено га! Долази! Али ја не могу, мене притеже ова жалосна рука, притеже ме у дунбину! А нека вазме Паву!»..