Srpski književni glasnik

10 Српски Књижевни Гласник.

Луца ућута, обрисавши очи рукавом.

За дуго су ћутали, па мати подиже очи и устави их на његову лицу, на коме се поступно враћала радост живовања. ·

Најзад он запита скрушено:

— Је то истина, маг

— Јес, синко, нека је свидок блажена Госпа о Анђела!

— Хе, па нека буде воља божја!.. Поварета!

С. МАТАВУЉ.

ЗА ИХ ОНОМ. |.

Већ је неколико дана било ружно време, а ту, преко ноћ деветнаестога јуна, паде још и јака киша, те освану 0блачно јутро. Но око подне пирну благ поветарац, саби суре облаке у гомилу, и одагна их к северу. Небо се прогали, заплаве, а сунчане зраке заблешташе по барицама; с наквашеног зеленила висе капљице, омичу се на земљу и сјакте на сунцу.

— Побрипула се Владичица — ведрину у Бога измолила — говоре богомољци, скупљени у гомиле по улицама п око саборне цркве, одакле треба у дванаест сати да се крене икона.

— Сажалила се на православни народ. Пази, још ће и народа понадоћи. О-ох.. Нисмо ти ми по киши баш тако ревноснн...

Беше још рано. Пошто мипух живе улице, а за њима урваче, замакох у криве каљаве сокачиће на крај вароши, п стадох код прозора на ком беше прилепљена насликана чизма. Домаћин, Андреја Ивановић, који ми јуче рече да би желео са мном заједно ићи за иконом, седео је за својим сточићем натмурен, лупајући чекићем у чизму.

— Андреја Ивановићу! — јавнух му се се прозора. Што се не спрематег Време је.

Он се прену, но одмах сакри веселост; остави чизму, отвори прозор, и пресамити се преко њега својим сувим ста-