Srpski književni glasnik

19: СРпСКки Књижевни ГЛАСНИК.

како стоји подбочена, и испраћа нас не баш хришћанским жељама...

Гомиле налицканих људи и жена већ мрдаху улидама. Сеоски свет, богомољци и «поклоници», скупљени из околине да прате икону, а по неки и из даљих села и варошица: из Балаже, Гороца, Басиља, седе по калдрми испред кућа, раставивши око себе завежљаје, торбе и упртаче. Многи су већ потегли манастиру, где се, пред из ласком из вароши, држи молепство. Дућани се у успутним улицама затварају, трговање престаје, звона брује у даљини, и њихова се јека шири изнад вароши као море, све ближе и ближе, од једне до друге цркве.

Кад смо изашли на улицу која води девојачком манастиру, шарене гомиле светине беху је скоро сву закрчиле. По где-где, ближе крају вароши, испред кућних врата и вратница, понамештана су ведра и чабрице с бозом. Богомољци свраћају, скидају капе, крсте се, и пију.

— Нека вас спасе Господ и Царица небеска, трудбеници..... Пред манастиреким вратима коњичка и пешачка стража зауставља навалу света. Они пробирају публику, пропуштају ону «која је чистија», а гоне «голадију». Нас двојицу пропустише, али с неким двоумљењем.

Спрам уласка у дворишту, посред налицканих грађана, стоји црн рој калуђерица. Пред њима је игуманија, окружена старим калуђерицама, која умиљато поздравља виђеније грађане. У задњим врстама младе послушнице са шиљатим убрадачама обарају земљи очи пред радозналим погледима светине. По кад што испод убрадаче кресне млађано око, заигра лукав осмејак. За тим се сагиње глава, обарају очи, и црна копрена пада на лице, остављајући на видик само усне и подваљак.. Нека туга обузима човека. Па и под том копреном невољно се чује трептање млађана живота, може бити заноса, може бити и протеста, може бити и потајне борбе...

Но доста је, у осталом, пренети поглед на прве врсте, па да ишчезну немирне помисли: овде, у мирној обитељи,