Srpski književni glasnik

КонфеРЕНЦИЈА Мира. 49 пштање било прво о коме је комисија имала да решава. Али председник предложи да се оно остави за крај, а да се започне са дискусијом лакших и мање пажних питања за која је било више изгледа за споразум. Хтело се, као што је п речено, почети са споразумом да би се дошло до споразума. Међутим, како је споразум зависио од влада а ue од делегата, то је више него вероватно да је ова процедура усвојена само из обзира према јавном мњењу. Требало је избећи неповољну импресију коју би на јавно мњење учинио глас да је Конференција, за коју се оно толико интересовало, свој рад отпочела негативним одлукама. Али разни ситни извори парламентарне процедуре били су ускоро исцрпени и најзад се предлог ипак морао изнети пред Конференцију п предати својој судбини.

(Hacrannhe ce.)

Де. В. С. Вељковић.

КРАЉИЦА ВИКТОРИЈА. (1,37 —1901).

Више је од две стотине година, од како је у КЕнглеској потпуно утврђен пресудни утицај парламента на државни живот, и краљевска власт сведена у најуже границе, које се мучно могу више сузити а да земља не изгуби карактер монархије. И с тога се чини да је у епглеској историји, за последња два века, тешко уочити лични утицај владара, јер догађаји не носе ни најслабији отисак њихове индивидуалности.

Ну у истину није тако. Ни у Книглеској, колевци европске уставности, земљи најсолиднијих и најстаријих политичких слобода, није монарх декорашивна личности. Крај онако уских уставних граница, у којима се креће акција мопархова, она ипак није базначајна -—— јер је владар представник регулативног принципа, који има политички живот да води правилним током. А од не мањег Je зиачаја како ће maj регулативни фактор схватити

4