Srpski književni glasnik

КњижеВНИ ПРЕГЛЕД. 58

човек нипошто могао доћи на мисао да понови раздрагане стихове пгумна Стевана у «Гореком Вијенцу»:

С унучађу ђедови играју,

По три паса врте се у коло.

Све би река једногодишњици,

Најмлађе колено није дало готово ни једне књиге. Само је позоришту дао Борисав Станковић «Коштану»; иначе су, он и: његови вршњаци, једино уредницима листова указивали доиста обилату помоћ. Средње колено књижевничко држало се још понајбоље, јер је и најстарији појас дао врло мало, п у посебним издањима и у листовима. Изузетак је био Змај, који је чисто неуморан. Поред «Невена», поред превода Гетове «Ифигеније» (у «Летопису Матице Српске»), он је штампао: трећу књигу «Снохватица», «Девесиље» и «Међневенче» (другу свеску). Иначе од његових, ипак нешто млађих, другова имам забележену свега по једну књигу Мил. Милићевића, Ст. Новаковића, Л. Зора и др. Ил. Огњановића.

Њихни су се редови п ове године знатно проредили. Док најмлађи појас топло, врло топло оплакује свога песеника Љубомира Симића, од којега се много надао, а других губитака није имао, и док средњем пије ова година нанела знатнијега ударца, дотле је емрт покосила многог угледнога старину. Поменимо: Јована Ђорђевића, Нићифора Дучића, Јована Сундечића, дум-Ивана Стојановића, Светозара Никетића, Драгутина Милутиновића, Илију Огњановића.

А штета је! У тих људи, којп су најбоље своје дане проживели између 1848 и 1878 године — у. оно доба силне вере у сасвим блиску сјајну будућност српску, било је и у старости некога младићскога националистичког идеалисања, какога канда нема довољно у савременом нам друштву. Дучић и Сундечић, један православни архимандрит а други протопоп, и католички каноник Стојановић имали су, неки више а неки мање, али сва тројица ипак много у себи сасвим другога духа, шпрега, народнијега и заноснијега од онога који се може видети у већине сжитејеким > бригама понесенога свештенства данашњега.