Srpski književni glasnik

54. СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

У Дучића је било ипак доста истинскога патриотскога духа, распиренога по омладинским скупштинама шездесетих година а прекаљенога по пространом бојишту од Суторине до Јавора. Поп-Јово и дум-Иван провели су младост војујући за национално, политичко и просветно ослобођење Приморја од госеподарства талијанскога и талијанашкога, па п пошто су дочекали победу народну, остадоше до гроба верни широким идеалима ондашње јужнословенске пителигенције. Те верне слуге божјега олтара беху истински слободне од професионалне тесногрудности своје сабраће, те су умели дубоку побожност спојити с топлом љубављу народном. Сви они беху синови времена које је без колебања веровало у победу мисли, у моћ просвете.

У такој вери, трошио је Јован Ђорђевић дуго година најбољи део своје снаге, удомљујући позоришну уметност у народа нашега с једне и се друге стране Саве и Дунава. Исти је идеалпсам чинио да се Абуказем др. Илије Огњановића не поклања пред друкчијом и грубљом стварношћу, да, у име проесветнога и свакога другога напретка српскога, сатиричним хумором војује против свега, нашега и туђега, што је томе стајало на путу. У тој непрестаној борби, у свакодневном рвању по многим сатирично-шаљивим листовима залагао је и комадао, просто ситнио, Огњановић свој књижевни дар, те његову раду највише остаје културно-историски значај. То вреди и за његово деветнаестогодишње уређивање « Јавора •. — Једнако је ип Ј. Ђорђевића био свега обузео културно-национални рад; а поред тога школски. Оп је доста писао за школу, као што је и Огњановић књигом ширио лекарска знања. Тако ће обојица мало оставити радова који ће прелазити из руку у. руке потоњим читаоцима. Огњановић оставља неколико хумористичких страница и збирку црта и записа о разним књижевним и пџросветним радницима свога века; а Ђорђевић неколико врло лепих мемоарских и историских стварчица, тако да би задужио читаоце онај који би то прикупио и у књизи издао. У Ђорђевићу је, скривен, умро по свој прилици јак дар књижевнички.