Srpski književni glasnik

НАУЧНИ ПРЕГЛЕД. 59

претварају само око 20%, топлоте у рад, а 80", претичу неупотребљени.

Последња основна идеја ХЈХ. века из ове области у вези је с питањем још већега теоријског значаја: како се врши поменута трансформација енергије7 Овим залазимо у питање о суштини природних појава. Одавно је утврђено да је звук осцилаторно кретање, и још cy Њутон и Лаплас израчунали да се он у ваздуху распростире с брзином од 330 метара у секунди. Ово није никаква претпоставка, него факат који се очигледно може доказати. Код осталих природних феномена није ствар тако проста, т природњаци су прошлога века морали прибећи хипотезама. Њутон је раније за светлост претпоставио, да долази од неке нарочите немерљиве материје, коју еветла тела избацују из себе се великом брзином. Али кад Френел почетком прошлога века показа да светлосни зрак, кад се у извесним приликама укрети с другим којим, може и да се угаси (интерференција), онда се увиде да се по Хајхенсу и светлост мора узети као осцилаторно кретање, које се врши око милион пута брже но звучно, и преноси помоћу тзв. етра, тј. нарочитог флуида, који нисмо у стању директно доказати али којег мора бити, и то свуда. Потреба да се за тим објасни тзв. поларизација, тј. нарочита измена светлости, услед које се она у извесним правцима не може више ни простирати, ни одбијати, ни преламати, изазвала је модификацију ове хипотезе у толико што се закључило да се светлосне осцилације, за које се пређе узимало као да се врше у правцу простирања светлости (лонгитудинално), морају вршити управно на овај правац (траневерсално). Основна измева ове хипотезе извршена је у другој половини ХГХ. века. Заиста концепција етра као просте еластичне средине, подесне за распростирање трансверсалних таласа, није у стању објаснити односе између светлости, електрицитета, и магнетизма, чија је разлика очевидна већ и по томе, што материје које најбоље спроводе електрицитет, нпр. метали, скоро ни мало не пропуштају светлост, докле стакло врло