Srpski književni glasnik

НАУЧНИ ПРЕГЛЕД. 61

KoHmeunuJa топлоте као нарочитог облика eHeprmje, JLOђоше значајни радови Кенига, Клаузија, Максвела, Вандер-Валса и Болцмана који расветлише питање о агрегатном стању. Сва се тела шире кад их загревамо. Али се код чврстих и течних тела само један део примљене топлоте јавља у облику оног молекуларног кретања које као топлоту меримо термометром, докле се други део (везана топлота) потроши на ширење тела, тј. на делимично паралисање молекуларног привлачења (кохезије). Кохезија је у разних чвретих и течних тела различита, и с тога треба разна количина топлоте да се подједнако загреју. Кад се чврста или течнатела скупљају, дакле кад им се молекули опет на своје првашње растојање зближе, ослобађа се везана топлота исто онако као што се снага или топлота, потребна да се неки терет до извесне висине дигне, поново враћа кад терет падне. Код гасова нема кохезионог привлачења међу молекулима; стога се код њих сва придата топлота јавља у облику праве топилоте. Кад се под притиском збија запремина гаса, онда му се молекули најзад толико зближе као да постоји кохезија међу њима; отуда гасови под притиском прелазе у течно стање. Али кад је неки гас на толикој температури, да је одбијање његових молекула непрестано веће од кохезије па ма им се молекули баш и додиривали, тада се они не могу више никаквим притиском кондензовати. Температуру на којој престаје кондензација гасова назвао је Андреве критична температура, а притисак под којим се гас компримује у течност одмах иепод те температуре — критични притисак. Ово је била оенова на којој еу извршени многобројни експерименти с тзв. перманентним гасовима, који су се одмах претварали у течно стање, чим им је одређена критична температура.

У чланку за овим биће сличан преглед главних идеја водиља раду Х1Х, века на Хемији и Астрономији.

Ок. Св. РАДОВАНОВИЋ,