Srpski književni glasnik

64 Српски Књижевни ГЛАСНИК. Па шта би ваљало предузети7 Свакако: а) Саставити списак комада које желимо, и које морамо имати, с нарочитим обзиром на страну класику, и дати их на превод људима дораслим томе послу, али их, разуме се, ни тако не представљати пре упоређења; и

6) Избацити из репертоара све рђаве преводе комада који вреде, пи заменити их новим: или их најзад поправити.

Овај је посао огроман, пи захтева драматурга и потпуно спремног и потпуно оданог.

Остаје она друга важнија половина репертоара: српска.

Што је свет, начелно говорећи, хладан према нашим комадима, нису криви ни ти комади ни тај свет. Криво је само позориште, сви који су у њему, и управа и. глумци. Овде се најбоље обистињава она Лаубеова примедба: са каквом вољом управа пружа један комад, са толиком га петом вољом публика прима, и глумци играју. Наше позориште систематски ниподаштава народни репертоар: најбољи је доказ што он управо још и не постоји, а камо ли да је сталан. Редовно, без изузетка, на стране комаде, по себи већ јаче, обраћа се већа пажња и више троши него на ерпске, по себи већ слабије. Српско позориште, на пример, нема још потпуне српске гардеробе, ма да би требало да буде прави етнографски музеј. Сетите се «Потере», која није ништа друго до преглед обичаја и ношња у разним нашим крајевима; сетите се историјских костима; сетите се «Сеобе Србаља»: сетите се најзад ту скоро «Пере Сегединца». А узмите обрнути пример. Сетите се представа двају комада Јоакима Вујића, Стеријине «Зле жене» и «Београд некад и сад». Ту се потрошило и уложило више труда него обично, публика је то одмах осетила, везала је данашњост са скором прошлошћу, видела је своје старе и у говору и у оделу н. што је најпрече, констатовала. је Ma Će српски комад

може са задовољством гледати. Јер — и то је моје уверење — старије наше драме нису ни најмање испод су-

временог књижевног укуса нашег. света, и куд и камо више пристај у за њ пего париски водвиљи. Него Kako данас стоје ствари, делима паших драмских класика треба