Srpski književni glasnik

66 : СРпски Књижевни ГЛАСПИК.

ставе, као на војним маневрама. Кад би свет знао да је оно што гледа, готово свакад, тај јадни глумац и сам измислио и сам као добро примио, био би милостивији. Додајте, као што већ рекох, да су преводи често, врло често до зла бога рђави, и да се глумцу уз то по читава места у улогама, и преко његовог разумевања, и преко разумевања публике, остављају необјашњена или иеизбрисана, па ћете разумети како глумцу прелази у крв да шаблонеки игра, а публика да се навикава на шаблонску игру.

Осим овог узрока. рђаве игре, има их још. Из једног релативног застоја, Народно Позориште је, пре седам осам година, тргнуто, и осећао се живљи, модернији дух, али оно није упућивано путем (да се послужим позорипшим. упоређењем) бечког Виго Шеаег-а, него Karffheafer-a, Be путем дакле, државног института, него приватног предузећа. Умножен је број представа, киптело је од нових комада. свет се размазио, хтео је све више (било је премијера од 150. динара), глумачки је рад постао фабрички, а не рукотворни, једва ако су се улоге како тако знале, представљало се свашта као на вашару, исти глумци преметали су се као на конопцу. Управе нису имале плана, а традиције нису наследиле. Међутим свакој од њих ваљало је да буде свакад пред очима: дизати стално ниво глумачке игре упоредо са нивоом репертоара. То је нашем позоришту као жедном чаша. воде, огладнелом комад хлеба, озеблом мало крова. Од тога се живи, без тога се не може, или може, али — ето како.

Просто сам овај узрок био би довољан да објасни један чудноват факт, који се само ваљада код нас види: београдско позориште, и ако постоји тридесет година, нема своје сталне публике. Оно је, сирото, у положају листа који нема претплатника, већ се продаје на број, како кад. Отуд се оно повија по дневним укусима, да би што више бројева — улазница — продало. А куда се овим правцем може забасати, биће очигледно кад се помисли, да је данас код нас много више људи који су били на страни и тамо гледали позоришта, те, поред ве-