Srpski književni glasnik

68 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

Ови редови тек што беху довршени, а новине донеше глас да је умро један од наших највиђенијих глуMana — Беља Миљковић. Не могући боље, овако на брзу руку да кажем оно што бих у другој прилици покушао рећи потпуније.

Ca Вељом Миљковићем отишао је у гроб један, у својој врсти, свакојако ређи глумачки темперамент. У почетку своје каријере, Веља Миљковић. је, као већина наших глумаца, био «трагичар», и публика га је можда у једној од тих његових трагичних улога, коЈима се он и доцније враћао, у Краљу Лиру, с највише задовољства п уважења п запамтила. Доцније, он је, опет као већипа наших глумаца, прелазио из трагедије у комику, и, чудна и дирљива ствар! што га је болест више савлађивала, све је чешће и све успешније играо комичне улоге. На заходу своје каријере, он је, дотерујући га све вештије и све оригиналније, израдио један комични тип, који ће остати у доброј успомени и код строжих кратичара.

Ја бих рекао да је код Веље Миљковића та оригинална, слободна“ фантазија била јача него опажање и подражавање. Он је имао нешто из књиге, дотерано по његовом укусу, онако како се њему чинило. И то је било свакад интересантно; али не и свакад тачно. На пример. онај шпански министар, генерал Адам у «Златном мајдану», по свој прилици није онакав каквог смо га мп гледали у београдском позоришту, али слика коју нам је ту Веља Миљковић. дао, остаће у нашем сећању. Па онда онај његов, управо његовски, школски инспектор у «Гата-Тото»...

Прелазећи, при писању ових редова, улоге Веље Миљковића, ја се с неком нежношћу заустављам на оном старинском типу, у старинском оделу, са старинским говором, у Јоакима Вујића «.Бубовној зависти». То је била као нека прилика из романа Милована Видаковића, кога је Веља Миљковић волео. Тог вечера бојали смо се сви за њега, јер му је било горе него иначе. Изгледало је онима који ву то знали — а тако је по готову и било — као да