Srpski književni glasnik

ГилаА. 83

чисто, зелено, заокружено брдима, пуче пред нама у свој својој лепоти. Поред пута полузрело класје шенично таласа ветрић; на ливадама ускупљепа сена; зелени се кукуруз; горе по брдима шљиваци, а иза њих беле се куће.

Кочијаш 'момчић, ако је старији од мене две три године, али ипак ни мало већи растом од мене, час по час ошине коње, па се онда мени окрене и заподева разговор од еваке руке. Пита ме за школу, какве науке учим, шта ћу да будем кад есвршим школу, и тако даље. То ме питаше у први мах; а кад зађоемо дубље у разговор, и преграда коју он као да замишљаше у први мах да постоји између мене и њега виде да не постоји — а и ако постоји, ипак да није тако висока — он онда окрену други разговор. Grane ме испитивати да ли са мном има да уче и женске; а онда окрену разговор о девојкама по вароши, о том како су лепе, причаше ми како је не знам кад и где видео једну да ништа лепше у свету није видео.

_ «Благо теби, рече ми; ти с њима сваки дан.»

Разуме се, да му нисам казао истину, одговорих му тако да сам га у поменутом мишљењу оставио и даље. Потреба за хвалисање у том погледу, тако евојствена годинама у којима ја тада бејах, као да доби једну од најзгоднијих прилика да се покаже у свој својој сили. Постакнут овим младићем, ја му стадох причати ствари које је могла само моја бујна, млада машта измпелити. У истини од свега тога не беше ништа. Било је може бити да се овда опда слика какве лешпе девојчице урезала мало дубље у мојој памети, али још ни једној се ја не бејах усудио да изјавим своје осебаје, а још мање сам био те среће да чујем од које девојчице да ме воли. Међутим, како му, тако му, ја напричах овом момку доста занимљивих ствари. А он зинуо, гледа у мене, не може, да се наслуша тих мојих прича; гледа, мери ме, а дизгине опустио, те коњи газе полако и лењо омахују реповима. Уморих се и ја, управо наситих измишљавањем тих пријатних слика, па се ућутах за тренутак; а тек ћеон онда започети. Добро је у вароши, и жестоко

6