Srpski književni glasnik

89 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

«На здравље ти, синко! Кво теби двојка, пак опет певај. Прво притегнут“ опанке и научит“ латинску граматику, пак онда музе.» Тако ми једном рече професор латинског језика.

Ја не знам, дете, славе ми, шта ћу с тобом. Какве песме, какве комендије. Буди Бог с нама! Гледај ти књигу, то ја теби велим.» Тако Mu не једном говораше отац. И у колико ми похвале оног уредника дечјег листа ласкаху, у толико ми више прекори наставника, а нарочито оца задаваху јада. Знао сам ја и сам, да је главно школа, да на првом месту треба добро да се учим, па тек онда да пишем песме и приче. Али се друкчије није могло. Нисам могао да радим онако како сам разумевао да треба да радим.

С тога сам тако нестрпљиво очекивао тренутак, када ће се у великој украшеној и намештеној гимназиској сали пред великим бројем забринутих и радозналих родитеља п свима ђацима, појавити директор, и својим уздрхталим, слабим гласом прочитати и моје име, и... Тај тренутак дође, и ја слушах име за именом: «прелази», «понавља», «губи право на школу...» Дође ред и на пети разред. Чита директор, и казује шта је с којим, и све ближе, па да прочита и моје име. Најзад прочита и моје име и... чух где рече: «Прелази у шести разред.»

Скочих низа степенице, и пун среће п блаженства нађох се пред зградом гимназиском. Ведар, топал дан, сунце сија, а небо трепти у светлости. Појурих право евоме стану, а тамо... чека момак с колима: послали га од куће за мене.

Покуповах неке ситнице за кућу, што ми отац беше по момку наручио, па се онда опростих са газдарицом старом торокљивом женом; седох у кола, момак ошину коње, и они полетеше чистом белом калдрмом, коју беше киша претпрошле ноћи опрала. Пројурисмо ред осниских кућа, оставиемо и последњу пекарницу са пекаром белим од брашна и плавом кецељом; већ се више није чуо ни куцањ чекића у оној ковачници на крају вароши, и поље