Srpski književni glasnik

ГП ЈА. HD деца из тога краја била су ми некако одвратна. Оне дуге просте конопљане кошуље на њима, њихова прљава тамна лица, нечешљана коса, туп, унезверен поглед при појави мојој и остале деце из мога суседства, све то стварало је у мени према њима осећај, да не речем одвратности. али тек пеку тежњу да сам што даље од њих. Међу том децом била је извесно п Гила, али се не сећам да сам је тада као дете био запазио. Нарочито нешто језовито долазило ми је од оне куће где се родила Гила. И кад сам са оцем или с мајком пролазио поред те куће, увек ме је обузимала нека туга помешана са страхом. Једне вечери, једва се сећам, јер сам тада био врло мали, пред нашом кућом, под јабуком, на којој је почело лисје а жути и опада, стојала је моја мајка, M држала моју сестрицу у наручју; а ја сам стајао крај ње. Отуд иза наших шљивака, у правцу од Гилине куће, допирала. је запевка, која је тужно одлегала селом кроз вечерњи сутон. Тада сам од мајке чуо, да је Марисав, Гилин отац, погинуо у рату, убили га Турци, и да то Марија, његова жена а Гилина мајка, кука. Доцније је Марија узела на кућу. неког Стоиљка, који дође у село по евом дунђереком, каквом ли, послу, а казиваше, да је родом из једног места отуд из нововослобођених крајева. Овај Стоиљко често је под најам радио код мога оца, оправљао па кући прозоре и врата, оправљао стару бурад и правио нову (овим последњим као да се више занимао него ма чим другим), и тада, када је он радио код нас, сећам се, да сам мучио муку над мукама. Имао је он, Стоиљко, нечег врло отуђљивог код себе; све ме је било страх од њега, те нисам смео никако да му приђем, већ сам далеко обилазио.

Једно време када сам био у трећем разреду основне школе, служио је код мога оца син тога Стопљка а па сторак Маријин (име сам му заборавио); био га довео Стоиљко са собом. Чувао је овце. Једном се он разболи; па дође да га замени кћи Маријина од првога мужа, Лепосава, старија сестра Гилина, девојче са великим црним