Srpski književni glasnik

86 СРпски Књижевни Гласник. очима, које сам ја из далека радознало посматрао. Она је умрла ускоро за тим, — чини ми се да ја још тада нисам био ни отишао у гимназију. Споменух је само због тога, што на неколико дана доцније, када је то Лепосава замењивала тога свога, како да кажем 7 брата, један мој школеки друг Мијаило — чија кућа беше тамо чак иза куће Гилине, и који је волео много да прича и да се хваста — једног јутра, када у већог групи сустигнувши се пђасмо са. торбицама о врату у школу — стаде казивати како је спноћ прошао поред Стоиљкове куће, па му Лепосава причала, како сам ја њу и Галу — бајаги оне обе замењивале брата — ухватио код своје куће, па их стао вући и обарати по наком сену. Не знам шта би и како би, тек Мијаило п не доврши своје причање, а ја скочих к њему, и ћуших га тако јако, да му фес паде с главе. Осетих да ме то што Мијаило ту, пред друговима, изнесе о мени, понижава. Стидно ми беше и помислити, да се толико ниско спустим да се чак и с једном Гилом играм и забављам. То ми се чињаше тако гадно и одвратно као што ми се чињаху гадни и одвратни и еви моји другови, који често п са пуним устима изговараху име Гилино, име те девојчице, према којој осећах толико одвратности, да ми чак IH њено пме беше донекле одвратно. Међу тим све дотле ја Гилу не познавах, никад је не видех.

За време распуста, пре него што ћу поћи у гимназију, одлазио сам неколико пута заједио с говедаром, који је посао говеда у једном чајиру до куће Гилине, и тада сам крај плота, што ограђује њену кућу од чајира виђао издаље неку децу мога узраста. Беше их и мушких и женских; играху се п забављаху; али ја им не прилазих. Наш говедар, дечко мојих година, неколико пута казива ми да и мене зову да се играмо; али ја не хтедох отићи к њима. Међу том децом била је и Гила. Говедар ми је показа, али пошто беше још деце ту, и пошто беху доста далеко, то не могах распознати и уочити баш која је она. Једно девојче, коме лица пе сагледах, са разба-