Srpski književni glasnik

18 СРПски Књижевни ГЛАСНИК.

нине, колмарски судија угледа како му се примиче суморан и недогледан. спровод, цео народ из КЕлзаса, који се договорио да се ту састане, ту у овом вогеском кланцу, да се затим свечано исели.

Напред иду дугачка кола у која су ујармљена o четпри вола, она дугачка кола са лотрама која човек срета у време жетве натоварена сноповима, а која су сада натоварена намештајем, прњама, алатом. На њима CY велике постеље, високи ормани, хаљине од катуна, наћве, чекрци, дечје столичице, наслоњаче предака, старе реликвије извучене из својих углова, које сада сејаху путем, и по ветру, свети прах остављенога огњишта. Читаве куће селе се у овим колима. Зато она п јече тако, п волови их с муком вуку, као да се земља хотимице лепи за точкове; по грудвама суве земље што је остала на дрљачама, на плуговима, на будацима, на грабљама, п чинила товар још тежим, изгледало је као да се све ово што се сели шпчупава из корена. Иза кола се тиска нема светина, свих редова, старо и младо, од седих стараца са тророгим тетирима који се дркћући ослањају на своје палице, до кићених младића с кудравом косом, у вуненим чакширама са прекораменицама, од узете старице коју снажни момци носе на својим раменима до одојчади коју матере притискују на своје груди; сви, и здрави и богаљи, они који ће бити војници идуће године и они који су учествовали у стратштноме рату, оклопници с одсеченом ногом који се вуку на штакама, тобџије бледе и мршаве, изнурене, на чијој се униформи у дроњцима још осећа буђ из шпандавских казаматат; све то поносито пролази путем на коме седи колмареки судија, па кад ко буде према њему, он окрене лице са страним изразом гнева и гнушања...

Ох! пеерећни Долингер! хтео би да се сакрије, да утече, али не може. Његова. се наслоњача. упила у брдо, кожно јастуче у наслоњачу, а он у кожно јастуче. И он

| Шпвандау је тврђава. код Берлина, у којој су чувани ратни заробљениши француски.