Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 455

у њој нема ни нових ни занимљивих података, а мане Милићевићева. писања јаче су овде истакнуте но игде. Ако је требало ово да буде речник знатнијих Срба, који су умрли од 1888 до 1900 г., са подацима о њихову животу и раду, онда се тај посао без велика труда могао урадити и потпуније и критичније. А ова књига и није друго неко такав речник, јер су ретелексије пишчеве махом без вредности, а причање детаља или је такође без интереса или је употребљено само за то, да се истакне по која мана и недостатак покојников. — У опште је писац у овој књизи мало доброга говорио о људима, којима је „прекадио гробове“. Он је изнео или сасвим сухе податке о животу или је испричао по који детаљ о покојнику, да га оговори. Најгоре је канда у том погледу прошао Јеврем Грујић. Пошто је већ истакао, да је Грујић „уза жену добио леп мираз“ и да је „у мишљењу био спор“ и да је „у говору обично најпре помињао оно што је споредно, па је главно додиривао тек ако се другојаче не може“, прича он како је „око године 1810 или 1872 Грујић лицитацијом купио у Дубровачкој улици, преко пута од Народне банке, дућан Луке ђурчије. Дућан је тај имао е лица 4 м. и 5) с. м. а у дубину око 12 метра. Иза тога дође регулација и ши рење ~ улице, те тако се дућан дигне, а и од самога се плаца прилично осече, те остане још мањи. За тај тако мали остатак плаца Мијаило Павловић и Луча бакалин давали су Грујићу 1600 дуката! Он није дао. Они су га молили да постави цену. Он је одговорио, да му није за продају. Онда су они дигли своје нове зграде, а Јевремов је плацић остао празан и досад, јер се на њему, онако малену, ништа веће не може да зида !!..“ "Толико је простора утрошено на ову непотребну причу у књизи, у којој се о Војиславу Илићу, Лази Лазаревићу и Јовану Ђорђевићу говори једва на једној страни или мало више.

Таквих ствари је много у овој књизи.

За генерала Лешјанина н. пр. прича Милићевић како је „декорације стављао на се врло радо“, за Љубу Нена-