Srpski književni glasnik

Књижевни ПрЕГЛЕД. 457

стајали каваљеристи се голим сабљама, а пред црквеним вратима била војничка стража“, да је Стевча Михаиловић „носио врло велике бркове, које је појачавао праменима из своје браде, те су му били гушћи и дужи“, да је Пироћанац „говорећи у скупштини, обично стајао на једној нози, тек подупирући се другом ногом,“ да је Ристић „носио капут на сетрук, обично закопчан,“ да је Хорватовић „косу на глави раздељивао средином темена као што жене своју косу деле“.

Кад човек чита те непотребне детаље, па нађе биограФију Војислава Илића и Јована Ђорђевића на једној страни, Лазе Лазаревића једва нешто преко једне стране, и зна да су изостављени многи, који су морали ући у овај Додатак (Тоша Јовановић, Рајковић, Нова Радонић, Рајко, Миша Димитријевић и т. д.) — како да му не буде криво

У опште су у овој књизи најбоље прошли добротвори, а најгоре књижевници. А нису сви добротвори заслужили хвалу. Има их који нагомилају новац на евакојаке начине, па, кад не могу собом да га понесу у гроб, они га поклањају народу, да их велича благодарно потометво ; другим речима, они и после смрти своје дају новац, који им и онако већ није потребан, под највећи интерее. А колико је на томе новцу суза сиротињских ! Ја бар не могу никако да дозволим, да се у Поменику знатних Срба помиње име Филипа Недељковића са више хвале, него име Јована Ђорђевића и Војислава Илића.')

Несразмера у месту, које запремају поједине биограФије у овом Додатку и неједнакост у мерилу, којим су цењени поједини књижевници толика је, да је управо тешко наћи речи, да се то довољно осуди. Ко би читао овај Додатак, а не познаје иначе наше прилике, тај би морао стећи уверење, да је Мита Ракић био највећи од ерпских књижев-

! Код Недељковића се Милићевић толико одушевио, да је чак и стихове правио; његову биограФију овако завршује:

Е, па толико — а што ће му више:

Име му се хвалом помињало. Докле буде на земљици Срби!