Srpski književni glasnik

108 СРпски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

— Ћо, мали, Ћо! виче умиљато Макар и тапшући по врату вранца, којега је највише волео, рећи ће мени:

— Време је и да се спава! — па узе те се покри кабаницом по глави и ућута. Мени се није спавало. Издражио сам очи у мрачну степу к мору, и у ваздуху ми се причиња царски лепа и поносита слика Радина. Руком и косом притисла је рану, а између црнпурастих прса 0Oмиче се кап за капљом крви и пада на земљу у облику звездица црвених као ватра.

А за њом сустопице иде Лојко Зобар: преко лица му је пала густа коса, испод које капљу једна за другом хладне и као грашке крупне сузе.

Киша је почињала јаче пљуштати, море је певало тужну свечану химну гордом пару лепих Цигана, Лојку З0бару и Ради, кћери старог војника Данила.

А они обоје лагано и ћутљиво круже по ноћној тмини, и лепи певач Лојко никако да дође упоредо с Радом.

М. ГорРКИ.

(С руског превео Р.)

A —

О ЕД