Srpski književni glasnik
МАКАР ЧуУДРА. 107
„— Збогом, Лојко; ја сам знала да ћеш ово учинити! — и издахну...
„Виде ли што је девојка, соколег! Ето каква је! Нека сам вечито проклет, ако није била прави ђаво девојка! Е—е!
„— А ја ћу пред тобом заиста и на колена пасти, краљице горда! — рикну Лојко да степа одјекну, па клече на земљу, и притиште усне на ноге мртве Раде. Као да умре. Ми поскидали капе и стојимо као заливени.
„Шта да радиш у оваквој прилици, соколе“ Јесте! Нур рече: „Треба га везати!“ Али ничија се рука не би дигла да веже Зобара. То је знао и Нур, па зато и махну руком, и измаче се у страну. Данило приђе и диже оштар криви нож, на ком се још не беше охладила крв Радина, дуго га гледао, а брци му све играју. Затим заиђе Зобару за леђа и заби му нож у леђа, таман спрам срца. Он бејаше отац Ради, стари еолдат Данило!
„— Тако! рече Лојко јасно, окренув се Данилу, и 0 е да стигне Раду.
„А ми гледамо. Лежи Рада с косом и руком на рани; отворене очи отишле јој у плаветно небо, а код ногу њених лежи Лојко Зобар. На лице му пала дуга коса, те се и не види.
„Ми стојимо и премишљамо. Дркте брци староме Данилу, а обрве се накострешиле. Он гледа у небо и ћути, а Нур, етар као муња, пао ничице, па јеца да му све рамена играју.
„Имало се за чим и плакати, соколе! Јесте!
„А ти, велиш, идеш Е, па иди својим путем; у етрану не свраћај. Право иди, јер можеш за бан-бадава погинути. То ти је све, соколе!“
Макар ућута, остави лулу у дуванкесу и намаче кабаницу на преса. Киша је ромињала, ветар дувао јаче, а море мумлало потмуло и љутито. Један по један долажаху зашатреној ватри коњи, па пошто нас погледају великим паметним очима, зауставе се и тако мало по мало начинише читав круг око нас.