Srpski književni glasnik

134 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

простим породицама одмах се по смрти еваког старијег покојника побрину да му чиме било заварчају да се не повампири, а спаљивањем се најјаче уништавају нечисти духови. Ватра је зато у евих народа одбранбено оружје против свих замишљених демона. У осталом ма да време не пресуђује, ипак ћу нагласити: да су Руси у старо време мртваца прво привремено држали у гробници, па тек потом спаљивали, и Срби разглашене вампире“ такође тек по сахрани ваде из гроба и около ватре наложе.

Ж

Биће да се Српкиње у старије време нису у жалости облачиле у црнину, него обратпо: бела је боја значила уцвељеност. Тако су се ожалошћене Сарајевке до пре 30 година убрађивале белом јеменијом. Занимљиво је да је у старо време и у Индији белина значила жалост. Куриозитета ради поменућу и то: Цигани су најпознији исељеници из Индије, и за чудо код нае Циганке никад неће да се преруше у црнину, ма ко да им умре; нити хоће црне хаљине да приме при продаји етвари па чак ни на поклон! Аргивци (Грци на острву Аргосу у Пелопонезу) у старом веку носили су такође беле гаљине у жалости за покојницима. У маџарском ЕтнограФеком Музеју изложене су Фигурине као „Маџарице из Зала-Комитета“, код Шомођа, у белу оделу за знак жалости. По евој прилици, у овом су се крају Словенкиње помаџариле, а свој негдашњи обичај очувале. 'Гако се и сад још у неким брдеким пределима по Немачкој за умрлим белина носи. Пошто нигде не нађох поименце пределе наведене, не знам да ли су ту негда Словени обитавали. — Код сегарих Грка и Римљана црнина, и у опће загасита боја, била је знак жалости, па се временом хришћанством од Грка и Римљана пренела ка осталим народима, па већином и Србима, ма да су ранији хришћански проповедници, као Ћипријан и Хрисостом, црнину осуђивали: „јер онда на што нада на онај други весели свет 7“ Маћедонке се држе неког прелаза од белине ка црнини, јер за покојником носе нешто мрке или, боље речено, као чађаве повезаче на глави,