Srpski književni glasnik

СТАРИ Словенски ПОГРЕБ. 155

Не смем објашњавати ону нашу народну песму, по којој је Краљевић Марко пред емрт Шарца убио, али овде нека је бар споменута.

Обичај вођења оседланог коња за умрлим оФицИром порекла. је западњачког, ма да датира такође из незнабошког времена. Него зачудо овај се церемонијал одавно увукао и у наш народ.

Године 1862 у Јагњилу (Крагујевачкој Јасеници) двоJuna су водила за мртвим Павлом Баџаком његова коња, који је био црнином покривен. Други је случај био год. 1876, кад су при погребу Василија Миловановића, трг. из Трстеника, водили пред пратњом његова оседлана коња, црнином покривена.

По причању г. Косте Поповића, свећеника у Сурдулици, до пре 12 година у томе је крају био, истина редак, обичај да уз пратњу каквог богаташа или свећеника воде и његова хата.

Бадањски поп Михаило Глигорић умро је 18 октобра 1889 године. Истог дана отесали су му сељаци ковчег од храстовине. Кад су га понели да сахране, поп-Михаилов сродник, сељак Марјан Глигорић, водио је гологлав за покојником потпуно спремљеног и ћилимом покривеног попова коња. Пред гробљем се се коњем зауставио и сачекао док су попа сахранили, и онда се истим путем пешке с коњем вратио.

Тако су исто водили оседланог коња у Младеновцу год. 1895. за покојним СераФином Вељковићем, а год. 1895 за Пајом Вељковићем.

Ваља ми овде признати да се по чл. 20. Душанова Законика епаљивање односи, свакојако, највише на вампире, јер се каже који с „влховством“ узимљу лешеве итд., али ко може порицати да није тада црква свако спаљивање мртваца у опће сматрала за влховество, јер се није слагало с њеном основном хришћанском уредбом 7. Даље, и због тога што је овај члан унесен у Законик, види се да су мртваца често спаљивали, па напослетку и сад се не зна, по народној празноверици, ко ће се „повампирити“! Зато у многим