Srpski književni glasnik

—

КРАЉЕВИЋ МАРКО.

Срби заглавили врата и прозоре и вичу очајно: „Помооћ! Полиција... зликовац !“

Марко се, малаксао од чуда, спусти на једну столицу, и зарони главу међу своје коснате крупне руке.

Сад му бејаше најтеже; јер, после тако силне наде у сигуран успех и толиког одушевљења, настаде нагли, неочекивани обрт ситуације.

Дуго је Марко седео тако, у истом положају, не мичући се, као окамењен.

Мало по мало, поче се кукњава утишавати, те место оне малопређашње страшне дреке настаде мртва тишина, у којој се лепо могло чути доста тешко дисање оног онеевеслог говорника, који се почео мало повраћати. Та чудна неочекивана тишина учини да председник збора, потпредседник и секретари почеше бојажљиво, опрезно подизати мало по мало главу. Гледају престрављено један другог с чудним изразом питања на лицима : „Шта је све ово, ако ко Бога знаг“ Затим почеше с већим чудом разгледати око себе. Сала готово испражњена, само сад с поља вире многе родољубиве главе кроз отворена врата и прозоре. У сали Марко као камен, седи на столици, се лактовима на коленима и главом наслоњеном на руке. Не миче се, не чује му се ни дисање. Они се изгажени одвукли побауљке за осталима напоље, а онесвесли говорник се повраћа, гледа и он бојажљиво око себе, пипа се, гледа у председника и секретаре, па и он њих и они њега, као да са чуђењем, у страху, питају једно друго: „Шта би ово се нама2 Јесмо ли заиста остали живи“ С највећим чуђењем им се свима заустављају погледи на Марку, а после опет између себе измењају погледе, који са изразима лица као да питају и одговарају: „Ко је ово страшило!7.. Шта да се ради 7! Не знам!“

И на Марка ова неочекивана тишина утицаше да подигне главу. И на његовом лицу беше готово исти израз чуђења: „Шта би ово од једном, ако ко Бога зна, браћо моја!“

Најзад Марко нежно, меко, у колико је он то могао, ослови онога говорника, се погледом пуним милоште: