Srpski književni glasnik

ПозоРИШНИ ПРЕГЛЕД. 465

позоришта, него што је ушао, а њему се не може порећи ни темперамент, ни чврета воља, ни еваке пажње лостојан труд да за оно мало времена у Паризу научи и што боље језик и присвоји што већма игру француских глумаца. Тај несрећни младић данас се потуца по свету. Међутим у прошлој сезони, после оне прве некадашње школе, Народно Позориште имало је опет своју глумачку школу. Само о њој нема ни црне ни беле у извештају. Ја о овој школи знам врло мало, а веома бих волео да знам више, пошто се по игри оних који су ваљада у њу ишли, не би рекло да је она постојала. Што нам није речено на ком је основу та школа уређена, ако је уређена, хоће ли радити и ове сезоне (то је врло важно), ко су били професори, а ко ђаци, шта је предавано, и шта је ко предавао (на пример, драматург преглед књижевности), какав се успех постигао, најзад колико је та школа стала, да не буде скупља дара него маслог Та је ствар врло замашна по позоришну будућност, и решењем њеним управа би решила једно од најважнијих питања наше глумачке вештине, па зашто се о њој не би чула разна мишљења7 Ако школу, међутим, чине ђаци, а не професори, онда глумачка школа може да постоји у нас, јер има, много више него што се мисли, оних који би требало да уче: чист српски изговор и акцент, логично, ретореко наглашавање говора и декламацију, драмско приказивање, мимику и певање. На жалост, прва тачка, какво је данас стање, најглавнија је. Ми имамо, као што је познато, глумаца и глумица из свих крајева српских, п у тој мешавини наречја и акцената нико не води бриге о тачном наглашавању и правилном говору. Не реагира се чак на против оних традиционалних позоришних нагласака. који су исто толико погрешни колико укорењени. Ако додате да је језик у комадима, и преведеним и оригиналним (на примеј у „Тако је морало бити“), небрежљив и непоправљен, да се не стаје на пут елободи којом глумци, удаљујући се од улоге, по каткад прекрајају реченице како им се допада,

o о)