Srpski književni glasnik

366 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

или казују својим речима поједина места, којих често и нема, да нико не осврће главе ни на најпростије граматичке погрешке, — имаћете верну слику како је београдска публика далеко од оне у Бечу и Паризу, која се у позоришту учи чистоти свог језика. Међутим то је могуће и морало би бити. Претпоставивши да ту ману има ко лечити, могло би се и за кратко време доста урадити, а већ спетематским радом за дуже времена било би осетног успеха. За прву потребу, у први мах, да се искорене оне погрешке које парају уво и обичног гледаоца а не професора филологије, довољно би можда било означити у једном списку најчешће и више мање заједничке погрешке, па тај списак дати трупи да проучи, и тражити после месец два дана, под извесним казнама, које би ишле у глумачки фонд, да се више не чује оно што се не сме чути. Тај списак не би био огроман: заједно са граматичким и синтактичким погрешкама изнео би око стотину до стотину и двадесет (то знам из свог искуства, бележећи на представама).

За позориште, а још већма за публику, апсолутно је све једно ко ће тај посао извршити, главно је да га врши са разумевањем неко коме он на срцу лежи.

Али судећи по овом најпречем. задатку глумачке школе, ја опет кажем да изгледа да она није ни постојала у прошлој сезони, јер би се иначе морао видети какав му драго утицај. Ја не тражим да ми се верује на реч; нека се оде ма на коју представу, па ће се еваки уверити да се данас у позоришту говори горе него пре, п да за то никог не заболи глава.

Оне друге пак задатке глумачке школе, логично и реторско наглашавање говора и декламације и т. д. још је, разуме се, теже извести, јер захтевају од оног коме су поверени више способности и специјалног образовања позоришног и књижевног. У том погледу не само да нисмо одмакли, него смо чак заостали, и то у тој мери, да се чини да на то у опште нико и не мисли. Најубедљивији су докази представе Војновићева „Сутона“ -—

а АЕ фића. ić