Srpski književni glasnik

Оцене И ПРИКАЗИ. 477

оставштина из варварства, оних бестијалних нагона разорења, пљачке и убијетва.

Стил је исто тако необичан: прост је, али трезвен, снажан, изразит и кристално јасан. Пекоје странице подсећају на латинске историке другога реда, неке пак на збијену и бистру прозу Љубишину. Ево како се, на пример, драматично описује вешање двојице Куча:

Турека је војска дошла у Зету, код кућа Беговића. Везир скадарски сједио је на прозор од куле, око куле, а војска на поље, око куле. Међу војском били су два Ораовца неиздајника Ђуља Јованов Подграђанин и Ивеза Вуков Кућанин. Везир he ес прозора; „Ђуља, ево ти барјак цареки. да ми носиш пред војском на Дрекаловиће!“ И спусти барјак се прозора низа зид. Ђуља ће везиру: „Честити пашо, не дорушта ми част да дижем твој барјак на моју браћу!“ Везир спусти конопац покра; барјака гозорећи : Узми, 'Ђуља, барјак пред војском, али конопац на грло!“ Ђуља: „Помози Боже, хоћу конопац на грло, а не барјак ва Куче!“ Џење се на штицу, која је за. вјешала начињена. ВБисећи, барјак окрену иза себе, а конопац на грло намаче. Везир: „Још једном, Ђуља, вељу: Узми барјак цареки, да ти не мичу штицу испод ногу!“ Ђуља: „Сам ћу ја, namo, Mah штицу, да се не муче твоји Турци“. Око тога Ђуља изговори ово; „Остављам на аманет мога свакога Дрекаловићима, а ја умирем за њих весело!“ Рече му издајник Пунан Дедин, Ораовац, подругљиво: „На чију кућу врана... Ђуља 7“ Ђуља одговори: . Данас на моју, а сјутра ће на твоју, Пунане!“ Па тресну ногама у штицу, те се преврну. Послије овога, везир окрену очи на Ивезу говорећи му: „Ивеза, али ти барјак, али конопац 7“ Ивеза: „И ја ћу што Ђуља, а нз барјак!“ Па крену к вјешалима.

Или, место о бегетву Крца Лазарева с Биоча, којега Турци у стопу гоне:

OH уочи најпрву кућу турску, која га срета; јер близу су за њим истргнутијем ножевима трчали. Роса, Лекина кћер, чувши пушке ђе пучу, у зору, близу њине куће, искочи да види шта је и брзо се врати опет у кућу говорећи: „Евољуђи ђе ћерају чоека!“ Један што му је најближе виче: „Стан, мој си!“ Лека из постеље рече ђевојци: „Отвори врата томе што бјежи, а затвори томе што ћера!“ Ла се диже из постеље...

Књига. старога и симпатичнога војводе, и по једрини и снажној мисли, и по високом етичном значају, по свежем, изразитом стилу, најзад по некој великој простоти којом сва одише, једно је од најзанимљивијих дела што је српска књига у последње време имала. У њој