Srpski književni glasnik

476 СРПСКИ Књижевни ГлаАСНИК.

Hora Пунишу који улеће да се заклони у кућу Преља. Љуљова, чијега је брата убио; Прељ своју главу залаже за госта крвника, хоће у помоћ да „евика племе хотско“, јер је, вели, доста што је због Пунише изгубио брата па неће да изгуби п брата и образ.

Што је значајно, то је што из ових крвавих и средњевековних прича бије нека неизмерна доброта; под тврдом кором славнога ратника открива се мека душа пуна саучешћа, која у добру, у љубави видџ оно што је највише и најлепше. Војвода се гнуша „бестилука људског“, он велича људе „који су доста јуначког сепомена у народ оставили, и то не дивјега и зверскога јунаштва, но питомога, побожности и великодушности пуна и према Турака и својијех непријатеља.“ Етички идеал за њега је добар чојак, и он, војник, који је тако често био „крвавијех руку до рамена“, и који је великим гутљајима пио опојно вино славе, он вели: „Не занеси се за велике побједе, које с просутом крвљу земље и градове обарају, но се занеси и за мале побједе, тек које 60жански дишу и миришу!“ Кад говори како се треба савлађивати и уздржавати од гнева, рекао би човек да чита какав трактат Сенекин. Када у доброчинству гледа средство „које ни душу и срце весели“, лек који лечи од бола, „мржње нечојске“, од оне несвестице мисли, када вели да се од добра дух ведри и срце игра, да оно даје блажу мирноћу, — изгледа човеку да чита оне велике филозофе античке који су једини могли понети име светаца, и који су тако високо издизали свој узвишени идеал: јетрја зегепа мисли и душе. Марко Миљанов је био један од највећих јунака и војсковођа што их је наш народ имао, па ипак није као какав модерни син Белонин, у угодним фотељама. топлих канцеларија, певао химне рату. Као највећи јунак Револуције, генерал Лазар Хош, он види преко свога грубога личнога интереса, и његова. је књига драгоцен доказ томе, колико је модерни идеал људскога. братства. и доброте виши од оних крвавих