Srpski književni glasnik

60 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

ближи случај првобитном стварном спаљивању мртваца, које је, разуме се, такође вршено ван куће на одређеном месту. Спаљивање пак вампира најжилавије се могло одржати, јер ту је празноверица ужасно снажна, и по народном тврдом уверењу вампирима се може само глоговим коцем итд. доскочити. Да су их пак негда спаљивали сведоче ватре, што се при откопавању око гроба налазе.

Да је било и других разних варваретва при погребу има доста историјских доказа код целог евета, па и Словена. Да су удовицу спаљивали уз упокојеног мужа, Маврићије тврди за византијске Словене, Ибн-Фадлан за Русе и Србе, Ибн-Даста за Русе, Титмар за Пољаке“, итд. Жене су толико биле одане мужу да су радо ишле на спалиште, кад га емрт затекне, јер су непоколебљиве биле у вери, да ће на тај начин право отићи у рај небесни, иначе би биле презрене од света и на руглу док су живе. Ако пак умре жена пре мужа, онда њега не дирају и он се никад не жртвује за свога друга". У садашњим српским обичајима није остало ни трага о каком наговештавању да је удовица спаљивана или убијана по смрти мужевљој.

(Наставиће се).

Др. Сима ТРОЈАНОВИЋ.

14 G. Krek, Finleitung in die заузеће Шегаигрезвемеће, >. 425.

5 Занимљив је обичај, на који је начин удовац у Јагодини до год. 1866. јавно показивао да хоће да се жени. Г. Мијат Радосављевић, који је тада био тамо учитељ, прича: ако је удовац поново намеран да се жени не скида капу е главе ни при женину спроводу ни при опелу у цркви. У Дубони, округу емедеренском, до скора тако исто удовац није ишао, по обичају, гологлив на пратњи своје домаћице него под капом.