Srpski književni glasnik

СТАРИ СЛОВЕНСКИ ПОГРЕБ. 59

нож у груди, и два коца преко ногу и два преко руку. То се еве чини да се мртвац не би повампирио, а и ако се повампири да се набоде на те ножеве или на шиљкове.1“

Г. Милија Бугарин прича, како је некад, у његово детињеко доба, био пукао гласе, да се некакав мртвац повампирио. Одмах су зовнули свештеника, епремили оштро глогово и клеково коље, па почели раскопавати гроб. Свештеник је читао књигу громовник, говорећи: „Изиђи, печиста душо, изиђи; заклињем те триста седамдесет пута; иди, проклети демоне, у бездан“. Људи раскопају гроб, наложе ватру око гроба, па оним оштрим кољем пробију надувено тело умрлога, а неки гранама машу поврх ватре, да не би ђаво, који се увукао у тело мртваца, излетео и утекао. Кад све то учине, загрну гроб земљом, и вампира веле, нема.!"

Мени је опет познат овај обичај из села Планинице.

Кад ма кога мртваца сахране, онда првог јутра, рано пре сунца, неколико жена из родбине покојникове пођу на гробље, поневши сваковрених јела и воћа. Кад дођу до гробља, онда се једна одвоји, оде до гроба и ћутећи опколи гроб жутим пасуљем, а поврх њега кучином, па онда кучину потпали. Чим кучина изгори, прилазе и друге жене. Затим све помало прелију гроб вином, па онда простру по гробу трпежњак, по којем поставе све што су донеле за јело, и пошто запале свеће до кретаче, започну запевку... Пале кучине, веле, зато: да се не би мртвац повампирио.

Паљење кучине, сумпора и барута баш у ковчегу нимало ме не буни, да тражим други смисао сем сећања на негдашње спаљивање мртваца. Док је Душанов Законик био у сили сами попови нису смели допустити ма какве ватре на гробу, а шта сама породица код куће ради никога се не тиче. Паљење кучина на гробу одржало се у другим српским крајевима, а ми знамо да је вазда било слободних српских племена, до којих није закон допирао, и ово је

12 На истом месту.

13 М. Ђ. Милићевић, Живот Срба сељака, 66.