Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. (16.) — Да није умђог упита Нанона. — Онда не би писао! рече Евгенија. Она прочита цело писмо, које је гласило:

„Драга рођако, ви ћете, надам се, са задовољством примити глас о успеху мојих предузећа. Ви сте ми донелп срећу; вратио сам се богат, п управљао сам се по саветима мога стрица, за чију сам смрт као п за смрт моје стрине сад баш дознао од, господина. од Грасена. Смрт наших родитеља природан је догађај и једнога дана п мп ћемо за њима. Ја се надам да сте се до сад утешили. Ништа. не може одолети времену, ја то осећам. Да, драга рођако, на моју велику жалост, прошло је време снова. Шта ћете! путујући кроз многе п многе земље, ја сам размишљао о животу. Отпутовао сам као дете, а вратпо се као човек. Данас мислим на много што шта, о чему пређе нисам мислио. Ви сте слободни, драга рођако, а још сам слободан и ја; ништа, на први поглед, не стаје на пут остварењу наших малих планова; али ја сам и сувише отворен по природи, да бих могао од вас прећутати положај у коме се налазим. Ја нисам заборавио, да више нисам свој; на севојим далеким путовима вечито сам се сећао оне дрвене клупе...“

Евгенија. устаде као да је била на усијаном угљевљу и седе на један басамак у дворишту.

„...оне дрвене клупе, на којој смо се заклели једно другоме да ћемо се вечито волети, ходника, спве дворнице, собице под кровом, п оне ноћи, кад. сте ми својом лепом услугом олакшали будућност.