Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 263

Страшна п. потпуна несрећа. Лађа је тонула, не остављајући ни конопца ни даске на пучини нада. Кад виде да су остављене, извесне жене отимају свога драгана пз наручја супарнице коју убијају, па бегају у свет, на губилиште или у гроб. То је, без сумње, лепо; побуда је оваквог злочина узвишена страст, која улива поштовање људској правди. Друге жене обарају главу п туже у самоћи, предају се својој судбини, плачу и праштају, моле се Богу и сећају се до последњега даха. То је љубав љубав права, љубав анђелска, љубав поносита која живи од своје туге и умире од ње. Такви су билп осећаји Евгенијини, кад је прочитала ово страшно писмо. Она диже очи к небу, сећајући се последњих речи своје матере која је, као што те то често случај са самртницима, бацила јдсан, пророчански поглед на будућност; п сећајући се ове смрти и овог пророчанског живота, Евгенија једним погледом измери сву своју судбину. Није јој остало ништа друго до да рашири своја крпла, тежећи к небу, п да живи у молитви, док не пође Богу на истину.

— Право је казала моја мати, рече она плачући. Патити и умрети.

Она се лаганим корацима врати из баште у дворницу. Противно своме обичају, не прође кроз ходник; али успомену на свога рођака нашла је у оној старој сивој дворници, у којој је на камину још непрестано стојао један тањирић, којим се служила свако јутро за доручком, као и кутија од старога севра за шећер. То јутро било је за њу свечано и пуно догађаја. Нанона јој пријави пароха. Овај парох, еродник Кришовљев, био је на страни председника од Бонфона. Још пре неколико дана наговорио га је стари опат да говори госпођици Гранде, у смислу чисто верском, како јој дужност налаже да се уда. Кад је угледала свога свештеника, Евгенија помисли да је дошао по хиљаду динара, што је свакога месеца давала за спромахе, и рече Нанони да их донесе; али се парох насмеши.

— Данае, госпођице, дошао сам да говорим с вама