Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 279

тежила к небу, која је живела, побожна и добра, са светим мислима и непрестано потајно притицала у помоћ невољнима. Госпођа од Бонфона остала је удовица у тридесет трећој годпни, са приходом од осам стотина хиљада ливара, још лепа, али као што је лепа жена којој је близу четрдесет година. Њено је лице бледо, прибрано, мирно. Глас јој је пријатан п тих, а понашање просто. Са достојанством сноси она свој бол, света је као личност која није окаљала своју душу додиром са светом, али има црте старе девојке п просто понашање које даје скучени живот паланачки. П ако има осам стотина хиљада лпвара дохотка, она живи као што је живела сирота Евгенија Гранде; ложи ватру у својој соби само у оне дане у којој је отац допуштао да наложи дворницу, п гаси је тачно по програму који је био у важности у њеним младим годинама. Она је увек обучена, као што је била обучена њена мати. Кућа у Сомиру, кућа без сунца, без топлоте, вечито мрачна п суморна, слика је њенога живота. Она брижљиво гомила своје приходе, и можда би изгледала тврдица да племенитом употребом свога имања не утерује у лаж разна оговарања. Побожне и добротворне установе, дом за старе и хришћанске школе за децу, јавна библиотека богато обдарена, све то свелдочи сваке године да није тврдица, као што јој извесне личности пребацују. Сомпрске цркве пмају њој да захвале за нека улепшавања. Госпођа од Бонфона, коју из подсмеха зову госпођицом, улива у опште религиозно поштовање. Ово племенито срце, које је куцало само за најнежније осећаје, мораде дакле бити подвргнуто рачунима људске себичности. Било је суђено да новац прела своју хладну боју овом небесном животу и да изазове неповерење према осећајпма жене која је била оличен осећај.

— Ти си једина која ме волиш, рекла је она Нанони.

Рука ове жене привија потајне ране евих поредица. Евгенија иде к небу, праћена читавим епроводом доброчинетава. Величина њене душе баца у засенак њено не-

18