Srpski književni glasnik

979 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

по коме су будући супружници уступали једно другоме, на. случај да немају деце, сва своја. добра, како кокретна, тако и нецокретна, не изузимајући и не искључујући MU MIT(L, у нотауну сопственост, и то без описа, с тим да се невршењем реченоа пописа не могу оспорити ирава њиговим наследе ницима или онима које за такве означе, будући је речени поклон, итд. итд. Овом се одредбом у уговору може 06јаснити дубоко поштовање, које је председник стално указивао вољи и повучености госпође од Бонфона. Жене су представљале господина првога председника као ч0века необично пажљивог, жалиле су га и често су ишле тако далеко да су осуђивале бол и љубав Евгенијину, али како жене умеју да осуђују са евирепом уздржљивошћу.

— Мора да је госпођа председниковица много болесна кад оставља мужа самог. Сирота жена! Да ли ће скоро оздравити 7 Од чега болује, од стомака, од рака Што не зове лекаре7 Од неког времена пожутела је; требало би да пита париске лекаре. Како то да не жели да има деце7 Кажу да јако воли свога мужа; како да му не да наследника, кад је тако богата То је нешто страшно; m ka би то била само ћуд, онда би било за осуду... Спромах председник!

Обдарена оним тананим осећањем које усамљена личност усавршава својим вечитим размишљањем ип извреним погледом с којим прониче у ствари које јој дођу у домашај, Евгенија, коју је несрећа и њено последње васпитање научило да све погоди, знала је да председник жели њену смрт, како би постао господар овог огромног имања, увећаног наслеђем од стрица бележника и стрица опата, које је Богу било угодно да позове к себи. Сирота Евгенија сажаљевала је председника. Провиђење је освети за рачуне п етидну равнодушност мужа, који је поштовао, као највеће јеметво, љубав без наде коју је Евгенија осећала. Дати живот једноме детету, није ли то значило убити наде себичности, радости частољубља, за којима је први председник жудео7 Бог даде дакле силно злато Евгенији, која за злато није марпла, која је