Srpski književni glasnik

ПнфАНТЕШЊА. 275

„У орла је памет скучена шп тупа,

„Али ти сеп глупљи но евп орап екупа. „Па што ниси, брале, увидео прво

„Да ту близу није ни кућа, ни дрво, „Па би одмах знао, тај споменик туди, „Што те тако будп,

„Да су дигли људи

„Не другоме чему

„Hero да се — вране одморе на њему.“

МилоРаАД Ј. МитрРОвВИЋ.

ИНФАНТКИЊА/.,

Моја је душа Инфанткиња/'у свечаној ризи, — што у свом вечном п краљевском изгнанству — показује своу слику у великим пи пустим огледалима неког старог Еескурпала, — као заборављена галија у празном залпву.

Пред њеном паслоњачом, отмено опружени, — леже два шкотска хрта се меланхоличним очима, — ип лове, кад јој је воља, симболичне звери — по очараној Шуми

Снова п Усхићења. Њен најмилији екутоноша, којп се зове Недавно, —

чита јој заносне песме полугласно... — Непомична, с лалиним цветом међу претима, — она елуша како у њој издишу тајне њихове...

Око ње парк шири своје грање, — своје кипове, своје басене, своје ограђене терасе... — Озбиљна, она се опија тим витешким еновима — који се за нас крију иза

сјајних зреника. Она ту седи покорна својој судбини, п блага, п без

изненађења: — нашто да се бори кад п сувштле добро зна да је све неизбежно7 — п осећа, у пркос понеком остатку урођене охолости, — да јој је душа осетљива

за милосрђе као површина воде за дах ветрића.

1 Из збирке „У Инфанткињином Врту.“