Srpski književni glasnik

276 СРпски Књижевни Гласник.

Она ту седи покорна својој судбини, и блага у својој тузи; — само јој се лице јаче помрачи кад се у сновима. својим сети — какве Армаде разбијене о спруд. Вечне Лажи, — п толиких дивних снова који леже на

дну мора. Вечери сувише тешке од многог пурпура, у које

поносита, она уздише, — Ван Дајкове слике са својим господеким, белим п дугим претима, — бледе у црној ка диви на потамнелом злату старих зидова, — са покојним господеким лицима својим, — сећају је царетва.

Старе златне епјери растерале су њену тугу; — и у сањаријама у којпџма се њена чама разгаљује, — одједном — слава или сунце — зрак који на њу падне —

запали у њој све рубине охолости.

Али тужан осмејак утиша сву ту грозничаву машту; — и, страхујући од гомиле п њених гвоздених метежа, — она слуша живот — у даљини — као море... — И тајна постаје дубља на њеним уснама.

Ничим више није узрујана јасна површина њених

очију, — у којима се настанпо велом заклоњени Дух Мртвих Вароши; — п по дворницама, у којима се врата нешумно отварају, — она се шета, заносећи се тајан-

ственим речима. Ташта вода шедрвана, доле у врту, пада скоковима;

а на прозору, бледа, се лалиним иветом међу претима, — она стоји, и слика јој се одбија у огледалима прошлосети, — као заборављена галија у празном заливу. Моја. је Душа ИнФанткиња у свечаној ризи.

(С француског кревео Б. П.)

АЛБЕР САМЕН.